Anja: Oko, dobro veče. Samo da pročitam ovo, pa se javljam. Može?
Oran: Naravno, baš. Dobro veče.
Anja: Tišina! Pa, mora da Vas razočaram…rekli ste da kažem slobodno, ali ja sam ŽENSKOG pola. Eto. Ni ne ličim na muškarca, osim možda kad nisam ni počela da depiliram noge… :) Ali, mnogo ljudi mi je reklo bez mog pitanja, da sam jako ženstvena, pa eto da znate. Verujem im. Kako ste Vi? Šta ima kod Vas? I ne želim da obuzdavam emocije, eto. Baš ne želim.
Oran: Korak po korak…Odlično sam!
Anja: Nemojte posle da bude da Vam je žao bilo da mi kažete, a ono loše…to neću.
Oran: Znaju, znaju…Evo, danas sam nesto prevozio rođaku…i prenosio…malo :) Pa sam vodao decu do zubara, u biblioteku, u kupovinu…
Anja: Ma Vi ste bili baš vredni danas.
Oran: Pa sam ih vodio na plivanje…
Anja: Što se niste i Vi malo bućnuli?
Oran: Pa nisu dozvolili :(
Anja: Mene moj tata ne vodi kad idem na plivanje.. :)
Oran: Ma to onako, bezveze…idu oni sami…nego, ne znam šta mi bi :) Mada, može da se posmatra…
Anja: Gledaju me samo tuđe tate i bate :) hihihihihihiihi
Oran: Ma više je mam :) I da znate, malo ste mi pravili društvo i Vi…Bili ste naslonjeni na ogradu, tik do mene…Baš.
Anja: Pa trudila sam se. Smo ćaskali malo? Jesmo?
Oran: Progovorili smo par rečenica…Jesmo, malo :) E, ali pazite ovo…
Anja: Samo sam ja Vas gledala :)
Oran: Vraćam se ja od rođaka…Izlazim sa sporednog na glavni put..I ubrzavam, baš.
Anja: Vi? Teško mi je nekako to da zamislim, ali…
Oran: Pa dođe mi nekada…:)
Anja: Hajde da Vam poverujem.
Oran: :)
Anja: Pedeset km/h je za nekog baš brzo :)
Oran: Poverujte, poverujte…No, dakle :)
Anja: Sve Vam verujemo :)
Oran: :)
Anja: I?
Oran: Dakle!!!! :)
Anja: Pretekli ste nekog? Možda? :)
Oran: Nisam!!! :)
Anja: Znala sam, eto. Znala sam. :)
Oran: E, kad smo kod preticanja…pre neki dan sam pretekao na putu svako vozilo, baš.
Anja: Znate li koji je najveća želja vozača trabanta?
Oran: Eto, bilo mi nešto došlo. :) Baš sam bio ljut nešto. Ne znam.
Anja: Da dobije kaznu za prebrzu vožnju :) hihihihihihi
Oran: :)
Anja: Malo ste me podsetili na to, eto.
Oran: A to preticanje je bilo sutradan…od Onog razgovora. No, da nastavim…
Anja: Ma, bili ste baja u desnoj traci :)
Oran: I krenem ti ja da ubrzavam…pa onda se setim…i kazem sebi…Ćut bre!!! :)
Anja: hihiihihi
Oran: Moram da svršim ili ću da poludim! :)
Anja: Oko, šta je Vama? Sad?
Oran: Preko mi je to potrebno!!! Sad!
Anja: ??? Oko.
Oran: Mislim, moram da završim ovu priču.
Anja: Aha. Da završite, ili ćete da poludite? :)
Oran: Ma samo da završim, a ovo ludilo je povezano i sa nečim drugim :) Takođe sa nekim završecima. :)
Anja: Pričajte jasnije, zbunjujete me, a moja bujna mašta radi svašta :)
Oran: Ček ovako…
Anja: Hajte,
Oran: Prvo ovo da završim…
Anja: Aj :)
Oran: Dakle, verovali li ne…
Anja: Verujem.
Oran: Kažem sebi…šta ti je, gde ćes? Uspori bre, kraj tebe je Anja… Pogledam, i naravno ne vidim Vas kraj mene, ali Vas osećam…I onda, baš tada bude neka pesmica…Ja manje od 60…na otvorenom putu…uhvatim Vas za ruku…vozim jednom navikao već…:)
Anja: Slatko mi je to, baš.
Oran: I tako, osećam Vas…i osećam…Naravno, držao sam sedište, ali je bilo predivno zamišljajući da je to Vaša ruka :) I potrajalo je tako bar tri minuta…dok nisam stigao. Sjajno sam utiske imao. Eto. Dva puta ste danas bili sa mnom, toliko sam i bio sam :)
Anja: Niste Vi nikad sami…
Oran: Sve našli da se motaju oko mene, ne mogu ni trenutak da budem sa Vama. :) Ne mislim na decu, već i ko treba i ko ne treba.
Anja: Ma samo glavu ka meni i sve je ok.
Oran: Huuuuuuuuuu. Baš. Kako bih se samo opustio…
Anja: Osećam da ste stalno nekako napeti, eto.
Oran: Ne da sam napet, nego je to čudo…
Anja: Stalno pod nekim stresom, u nekim obavezama, stalno.
Oran: Tek sam to sada shvatio, kada ste rekli glavu ka meni…Jao, baš.
Anja: Ali ozbiljno Vam to kažem.
Oran: Nemam kome da naslonim tu glavu…da upije tu moju energiju…da se malo ispraznim…
Anja: Ma ako nemate kome, imate sebe, imate voljene Vaše…
Oran: Pa imam, da…ali ne mogu da grlim decu u tom smislu…da tražim malo olakšanja i opuštanja…Majku takođe ne mogu. O ostalima ne bih. E, mogu prijatelja mog, životnog savetnika, ali on je sada izgleda zauzet ovih dana…I to bi bilo to. Dosta o meni! Kako ste Vi? Kako ste proveli dan?
Anja: Nestade struja. Prvo jednom, pa opet. Uh.
Oran: Dešava se…i najboljima…:) Kako ste?
Anja: Mislila sam da je to to.
Oran: Kako ste provli dan?
Anja: Samo čas.
Oran: Bekam.
– nastaviće se –
Četrdeset prvo poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
