Anja: Oko. Evo me opet sa Vama, uz Vas. Sa Vama, opet . I opet. I opet. Volela bih i sa mnogo više godina.
Oran: :) Duhovito, kao i uvek. :)
Anja: Ozbiljna sam. Možda zvuči duhovito, ali ozbiljno tako želim. Eto.
Oran: Pa dobro, biće Vam omogućeno :) Pričaću sa Vama i sa 30 :)
Anja: Hvala Vam…i ja ću sa Vama sa mojim toliko…
Oran: Pa zadovoljstvo je moje, znate.
Anja: Nadam se da će ostati tako.
Oran: Hvala Vama onda. I ja se nadam, baš.
Anja: Baš Vas cenim i baš ste mi dragi…
Oran: Hvala, ali baš hvala.
Anja: Ma Oko, ne zahvaljujte mi se, nemate zašto…
Oran: Pa ja mislim da imam…u stvari, siguran sam…ali prvo da mi rešimo onu današnju nedorečenost…Vrdalamo.
Anja: E, da
Oran: Lamovrda.
Anja: Pa ovako…
Oran: Lamavrdo, Kako?
Anja: Nisu me zanimali stariji, nikada, ali Vas sam upoznala na neki drugi način…i nekako te Vaše godine stavljam po strani (znam da imate dosta, ali zaboravlja se kad ste tu)…mlađi su mi baš neozbiljni, a to mi ne treba…treba mi neko na koga mogu da se oslonim i na koga mogu da računam u svako doba, neko ko me razume, poštuje i voli, neko ko zna šta želi u svom životu, neko sa planovima, eto. To sam imala da Vam kažem. A ono treće…pa fuj. I Vi niste moj tata!
Oran: Aha, aha…
Anja: A ono prvo, ponekad da. :)
Oran: Jasno potpuno…Samo ja sam mislio na ona pitanje kada se pojavila Vrdalama.
Anja: Pa i o tome sam baš puno…
Oran: I?
Anja: Ovako, moje mišljenje, koje se može i promeniti i…ali ovako je za sada…
Oran: Da?
Anja: Mislim da sam malo jača na rečima nekad, što se dela tiče, ne bih ja to smela, sada…ali, da mi niste to rekli verovatno bih ja Vas smarala time. Pošto želja postoji i to velika, ali situacija je loša skroz…e sad, ima i tu svega i svačega…1. Ne želim i neću nikome da kvarim ono sto je gradio, ja to ne radim nikome, a još manje želim Vama…Vi ste mi jako, jako, jako…2. Skoro da sam ubeđena da ću se razočarati, ne jer ste loši nešto…jer ja Vas zamišljam na neki svoj način, čuvam Vas i za mene ste idealni(znam da niste, ali meni jeste) i takvog Vas obožavam. Verovali ili ne, ali dajete mi nešto lepo…Uz Vas se jako lepo osećam, ceo dan mi ulepšate samo pojavom Vašom, prisutnošću. Znam da je iluzija, ali moja je…i ne bih da izgubim Vas nikako.
Oran: Aha. A znate li da je ovo jedinstvena šansa da me vidite?
Anja: Ma nije tako, čoveče…
Oran: Jeste.
Anja: Vi kao da smo preko sveta…
Oran: Pa sto se mene tiče, jesmo.
Anja: A deli nas 2 sata putovanja.
Oran: Pričao sam o tome, ne bih da se ponavljam…Vi ste za mene preko sveta…iza sedam gora i sedam mora…Baš.
Anja: Vi za mene niste.
Oran: Dobro.
Anja: Možda ćete biti kad omatorim i sve mi bude teško, ali sada nije tako, baš.
Oran: Shvatate li da će ovo Vaše odbijanje kod mene izazvati novu injekciju sumnje u Vaš identitet?
Anja: Pomislila sam i na to. Ali, zar Vi još uvek sumnjate?
Oran: Sada potpuno.
Anja: Ili sam bezveze slikala se bez ičega da bih Vam dokazivala da nisam muško ili ne znam ni ja već šta…
Oran: No, to je nebitna stvar…idealizovaću i ja Vas, samo moram da budem maksimalno operzan u onome što pišem. Pa one sličice mogu da se skinu sa interneta vrlo lako…
Anja: Ma, ja nisam idealna, baš imam puno mana, puno.
Oran: Ima ih milion.
Anja: Hoćete još? :)
Oran: Pa više ne.
Anja: I nisu sa neta. Da jesu, bile bi malo sređenije.
Oran: Šta će mi…ako nisam siguran da su Vaše, ne trebaju mi.
Anja: A i neko bi namestio barem stvari iza, ne bi ih ostavljao razbacane na stolici…
Oran: Nebitno, verovatno ste računali na to da ću prihvatiti da su Vaše jer su amaterske…Ma nebitno. Nećemo o tome više.
Anja: Pogledajte sa kog su telefona…
Oran: Pa šta ima da gledam sa kog su telefona…kakve to veze ima?
Anja: Nije ni važno.
Oran: Pa eto, vidite.
Anja: Ne mogu da se raspravljam, to je.
Oran: Ni ja.
Anja: :)
Oran: Samo mi fali jos i sa Vama, bez obzira ko ste, da se raspravljam.
Anja: Prošli su me ti dani…
Oran: A, to.
Anja: I meni je danas dosta bilo.
Oran: :)
Anja: Za danas dosta svađanja i galame.
Oran: Svađe? Galame?
Anja: Da.
Oran: Pa s kim ste se svađali?
Anja: Dragi.
Oran: Aha…E, jos nešto, zaboravih…
Anja: Recite.
Oran: U vezi viđenja…Nisam ja ni mislio da razbijam nesto što traje.
Anja: Jasno mi je. Ni Vama ja, ni nikome…
Oran: To bez adekvatne naknade osobi koja je sa mnom ne bih mogao nikako…a i tada bih morao da pitam. Više ozbiljno pričam nego što se šalim.
Anja: I ona o parama…isti ste :) Jasno mi je, čoveče.
Oran: Ne ona…ja…Morala bi da bude zadovoljena…ili ne bih mogao to da uradim. Razumete?
Anja: Dajte i nju da upoznam, pa će i ona biti happy :)
Oran: Ne razumem.
Anja: Možemo nas dve da se dopisujemo umesto Vi i ja :)
Oran: A, to. Pa slobodno…što se mene tiče…samo nju nesto i ne interesuje.
Anja: Šalim se, bre.
Oran: E, sada…
Anja: Ne bih sa devojkama…
Oran: Moram nešto da Vas pitam.
Anja: Ako baš morate…
Oran: :) Ovako…
Anja: Kako?
Oran: U koju srednju skolu ste isli?
Anja: Rekla sam Vam već.
Oran: Nema veze, ponovite ako nije problem.
Anja: A što ne pamtite škole Vaših sagovornica, to je već nešto drugo…
Oran: :)
Anja: Čuj, nema veze…
Oran: Pa nije Vama valjda toliko teško da kažete.
Anja: Nije, naravno, ali, zašto opet to?
Oran: Pa recite onda, molio bih.
Anja: Nešto proveravate ili proveravate? Zašto Vas sad to zanima?
Oran: Pa eto, onako :)
Anja: Onako…recite zašto, odgovoriću, nije problem.
Oran: Nešto da proverim.
Anja: Pa recite…
Oran: Pa recite Vi.
Anja: tehničku
Oran: Zar niste isli u gimnaziju?
Anja: Ne, rekla sam Vam. Hteli su da me upisu tamo, ali nisam se dala :)
Oran: Zar niste pominjali sportsku gimnaziju nešto?
Anja: Joj, čoveče…koja Vam je sad ta? Ja nikad to nisam spomenula nikom, a ne Vama.
Oran: Pa da li ste isli u sprortsku gimaziju?
Anja: Ne, bre.
Oran: Nikada?
Anja: Možda izgledam tako… :) Ali ne, nikada. Možda sam prošla pored :) Ali ušla, nikada.
Oran: A koliko Vas je bilo u odeljenju u Tehničkoj školi?
Anja: Otkud sad to? Neki blef ili šta?
Oran: Ma nije blef..samo odgovorite.
Anja: Variralo je iz polugodišta u polugodište…ok?
Oran: Koliko pri upisu. Ili tokom godine, nebitno.
Anja: Mislite prvi dan?
Oran: Koliko?
Anja: Mnogo…mislim preko 35.
Oran: Ja skoro da sam ubeđen da ste pominjali sportsku gimnaziju…
Anja: Ne, bre.
Oran: I pokušaj školovanja tamo…
Anja: Pogledajte chatove…sačuvani su…
Oran: Mada, sećam se medicinske, ali čini mi se, u drugom pokušaju.
Anja: Ne, ne.
Oran: Šteta što ne mogu da nađem taj razgovor…baš.
Anja: Možda ste loše razumeli, ali ja sam otisla do gimnazije i okrenula se kad sam videla one štrebere i otisla do tehničke i bila vrlo dobro rangirana na listi…
Oran: A bili ste do sportske gimnazije?
Anja: Nisam, ne. Nije me to zanimalo, nikada.
Oran: Aha. Dobro.
Anja: Nisam ni razmišljala o tome.
Oran: Moguće da sam to nešto pomešao.
Anja: A Vi u koju ste išli? Pomešali ste, samo da mi je znati koja Vam je ta…ima da je oteram od Vas…
Oran: Ja u ondašnje vreme jedinu…Prvu kragujevačku gimnaziju. Sada postoji i Druga.
Anja: A koja je bolja?
Oran: Pa dobre su obe…možda malo ova moja, Prva :)
Anja: Vi ćete reći da je Vaša, naravno…:)
Anja: A koji ste smer bili?
Oran: Jezički.
Anja: Mmmm Jezički :)
Oran: E, da. Inokorspondent saradnik. Obuka za korespondenciju sa inostranstvom.
Anja: To je bilo u srednjoj?
Oran: Da, da…Poslovno dopisivanje. To me je, naravno, najmanje zanimalo :)
Anja: Hoćemo li da se poslovno dopisujemo? :) Malo :)
Oran: Pa već se dopisujemo.
Anja: hihihihi Ali poslovno, čoveče. Poslovno. :)
Oran: Pa zar ovo nije poslovno dopisivanje?
Anja: Jeste, naravno, strogo poslovno.
Oran: Pa eto, vidite.
Anja: Pa nekad se umešavaju i lične stvari, zbog toga nisam znala da definisem…
Oran: A, to. Dešava se. Nekada se posao prepliće sa ličnim životom.
Anja: A o čemu ćemo pričati za 3 godine? Šta ako izgubimo teme za poslovni razgovor?
Oran: Pa onda nećemo pričati, prosto.
Anja: Ne, nemojte.
Oran: Pa ja neću prekidati, to je sigurno.
Anja: Hajte, pojedite me Vi sada ili ovaj komarac…
Oran: Bolje komarac. Manji je.
Anja: Neka me neko pojede…
Oran: Džentlmenski prepuštam komarcu…
Anja: Je li znate da komarac kad popije malo krvi…posle nekoliko sati, ne znam tačno koliko, umre?
Oran: Ako on odustane, onda neka Vas Dragi doručkuje za doručak.
Anja: Ma…
Oran: Niti znam, niti je to tačno.
Anja: Izlazim sutra sa drugaricom :)
Oran: Gde izlazite?
Anja: Gledala sam na tv-u.
Oran: A znate li da ujedaju samo ženke komarca?
Anja: Ne znam još…sutra ugovaramo i vreme i mesto i pratnju :)
Anja: Znam za ženke…Ujedaju i ženke ljudi :)
Oran: A ženke bogomoljke pojedu mužjaka posle vođenja ljubavi, znate li to?
Anja: Znam i to :)
Oran: Odlično ste obavešteni, kao da ste muško.
Anja: Joj…čuj ga…kao muško…Po Vama, muškarci su bolja vrsta u svakom pogledu, od žena? Je li? Muškarci su obavešteniji, savršeniji…Hm, Oko…Malo me brinete…
Oran: Pa zavisi…možda su žene bolje u globalu…
Anja: A što su muškaci obavešteniji od žena? Zašto?
Oran: Ali…
Anja: Ne mogu da slušam to…pričate koještarije…
Oran: Pojedinačno, kada bi se takmicili 100 reprezentativnih primeraka svakog roda…
Anja: Mada…svako ima pravo na svoje mišljenje…
Oran: Mislim da bi bili bolji ovi muški predstavnici.
Anja: Uuu, Oko…imam nešto da Vam kažem…
Oran: Recite.
Anja: Oni Vaši Kragujevčani…bilo je neko takmičenje na Adi…nešto mi se nije dopalo, ali čim sam čula kg…i čim sam videla one muške predstavnike, uh, uh je bilo…
Oran: Ma to su neki bezveze…:)
Anja: Morate videti te noge, ne znam šta ti ljudi jedu i šta rade, ali, jojjjjj…Niste im videli butkice, uh :)
Oran: Ma šalim se, nisam ih video.
Anja: Ako su svi Kragujevčani takvi, idem i ja tamo :) E, da ste ih videli…i vama bi krenula voda na usta :) Samo da ste ih videli, ah :) Više muškaraca sa lepim butkicama na jednom mestu :)
Oran: E, da.
Anja: Njam, njam.
Oran: Eh, Vi kao da ste ženka bogomoljke…Samo njam, njam. :)
Anja: Izvinite, nikog ne jedem samo komentarišem.
Oran: A, to. Dobro je. Ja sam se uplašio.
Anja: Uh, baš ste Vi plašljivi… :)
Oran: Ma nisam za sebe…Za njih. Zašto bih se plasio za sebe?
Anja: Pa, ako imate takve natkolenice, plašite se :)
Oran: Nemam.
Anja: Eh. Pa, nije ni sve u butkicama, eto, nije ni važno…
Oran: Da, nevažna stvar.
Anja: Znate li šta se meni jednom desilo? Podseća me na ovo, nije tako, ali nešto slično. Nije ni slično mnogo, ali…Hoćete da čujete?
Oran: Ne znam. Naravno da hoću.
Anja: :) Bili mi na Adi, jedno leto…
Oran: Aha.
Anja: Moj bivši, ja i još neko društvo…I tako, ležimo mi, sunčamo se, pričamo, smejemo se…
Oran: Aha.
Anja: I prolaze stazom neka dvojica napucanih, neki…nisam ih ni pogledala, verujte…ali mislili su da ih gledam, ali nisam…I kaže taj moj bivši: vidi one, šta misliš da se ja uradim tako? Tipovi su bili nabijeni i visoki i krupni, ali ne patim za tim, da se zna samo.
Oran: Da?
Anja: On pita mene kako bi se meni svidelo da i on uradi sa svojim telom teko nešto. Ne znam šta sam mu rekla, ne sećam se, ali znam da mi je bilo jako dosadno taj dan…Posle nekog vremena, među masom ljudi prolazi i neka cica na rolerima, crna kao mrak, gaćice skoro i da nema, sva mišicava…svi su se okrenuli za njom pa i taj isti bivši.
Oran: Da?
Anja: I kaže on meni: srećo, kako bi bilo da se ti središ kao ona cica? Samo sam ga pogledala i ništa. Šta da mu kažem? Da plačem? Devojka je sasvim drugačije građe, a ja ni ne želim to od sebe, nije mi to cilj…tako da…samo sam se okrenula i nastavila da gledam dečicu koja se brčkaju.
Oran: Aha. Pa dobro, muški je poželo muški…Što je sasvim normalno, znate. A Vi ste takođe pomislili normalno, što je opet normalno.
Anja: Nismo više zajedno, na sreću svu.
Oran: Pa valjda ste u pravu.
Anja: Predložio mi je da uradim to sa sobom kao ta cica, da ličim na nju ili šta već, simpatično.
Oran: Pa to je normalna reakcija muškarca…ništa to ne treba da Vas čudi.
Anja: Ne čudi me, zato smo i raskinuli :) Više me ništa ne čudi.
Oran: Beše on raskinuo?
Anja: Ja, samo mi to nije bilo važno jer nismo više zajedno. Pa zar je važno ko je…Ja sam, čisto kao informacija. A on posle svega: žao mi je samo što ti nisam napravio dete, tako bi zauvek ostala sa mnom !!!!!!
Oran: Pa bitno je, kako nije bitno…da se vidi ko je bio nezadovoljan u toj vezi. Pa da, to je jedan od načina da se dama veze na duži period, ali ne svakako zauvek. Dama, baš kao i muškarac. Znaju to i dame, a znaju to i muškarci. Baš.
Anja: Da, ali to nije nikakvo rešenje…jer, ako ne funkcionišemo sami, kako ćemo kad nas je više?
Oran: Pa može da bude…uostalom, davljenik se i za slamku hvata…a dete je svakako veće od slamke…
Anja: A i to mi je totalno debilno razmišljanje…
Oran: Ma ne gleda se funkcionisanje…gleda se rešenje za o(P)stanak.
Anja: Šta? Dete se pravi jer se želi to, a ne kao sredstvo kojim ćes zadrzati nekoga kraj sebe.
Oran: O(p)stanak veze i ne biraju se sredstva.
Anja: Pa sad, kako ko…mislim da to zavisi od čoveka do čoveka…
Oran: Eh, po teoriji je tako…ali i sami ste videli da se u praksi deca sluze u različite svrhe…od toga kad su u stomaku, pa do punoletstva, pa i dalje…
Anja: Nažalost.
Oran: Šta ćete, svega ima…i svakakvih.
Anja: Oko, kako ste Vi proveli dan? Je li bilo ok?
Oran: Pa uglavnom jeste…Uzeo sam slobodan dan danas…
Anja: Znam, rekli ste mi, valja tako ponekad.
Oran: Mada sam morao otići do svog životnog savetnika…Nešto da ga posavetujem…
Anja: Vi sa njom i na bazen?
Oran: Ne, ne…bio sam kod njene kuće.
Anja: E sad mi je mnogo baš lakše… :)
Oran: Ma opušteno skroz.
Anja: Ma da, jeste.
Oran: I tako, bio tamo dva, tri sata…pretvorio se razgovor u moj monolog…
Anja: Opušteno mi je bilo i pre neko veče kad ste bili tamo u sitnim satima, sve sam noktiće nenalakirane pogrickala…
Oran: Ih. Nema potrebe, zaista. A ako se to ponovi, namažite malo ljute papričice na noktice, videćete kako je to efikasno.
Anja: Čekajte, jeste li i Vi njen životni savetnik (osim sto je ona Vaš) ?
Oran: Pa ona kaže da jesam.
Anja: I meni se čini da je uzajamno.
Oran: Uvek se oko nekih važnih životnih pitanja konsultuje sa mnom…a i manje važnih…I nije jedina…ali njoj najviše posvećujem pažnje.
Anja: Ok, ok.
Oran: Uostalom, i ona meni…dakle, sve po zasluzi, što bi Vi rekli.
Anja: :) Je li i dalje kudi naše poslovno dopisivanje?
Oran: Pa videla je koliko to meni znači…Ne.
Anja: Onda i ja počinjem da je gotivim…Baš.
Oran: Pa i treba, super je, zaista.
Anja: Ranije je bila briga…Ma verujem, ako je vama super, verujem da stvarno jeste takva.
Oran: Verujte, jeste. Jedna divna osoba zalutala u vremenu i prostoru. Kao, čini mi se, i ja.
Anja: A ja ?
Oran: Pa Vi se podrazumevate, to sam Vam valjda već rekao.
Anja: Hoću i ja da sam u toj grupici zalutalih,..ZALUTALI…:)
Oran: Zalutali ste i Vi…Zadovoljni?
Anja: Jesam, da.
Oran: Osnovacemo klub…Zalutali.
Anja: Znam. Vi ćete biti blagajnik :)
Oran: Ima da ga turimo na fejsbuk…pa neka se učlanjavaju.
Anja: Dopada vam se ideja? :)
Oran: Ne, ne volim da razmišljam o novcu…Volim da ga imam samo.
Anja: Ili direktor :)
Oran: E, to može.
Anja: :) Što sam znala…
Oran: Volim da vladam.
Anja: Da se primetiti…
Oran: Pa rekoh li Vam da ste Vi pametnica?
Anja: Niste rekli… :)
Oran: Pa Vi ste pametnica.
Anja: :) Hvala Vam.
Oran: Nema na čemu, samo govorim istinu.
Anja: Joj Oko, pa nemojte ni Vi idealizovati, nisam ja baš toliko pametnica kao što kažete/mislite…Znam da mnogo ne znam, zato, nisam baš toliko…
Oran: Pa valjda umem da procenim osobu. Niste, ali za naše uslove ste i previše.
Anja: Možda umete, ali valjda znam i ja sebe.
Oran: I za krug ljudi u kojem se ja krećem…sasvim dovoljno.
Anja: Ok Oko, ali ne preterujte, eto.
Oran: Znate, ne družim se ja sa akademicima…bar još ne.
Anja: A zašto se ne dužite?
Oran: Moj krug ljudi je ispunjen seljacima, radnicima…
Anja: Osecate se inferiornim kada ste u takvom društvu?
Oran: Prosvetnim radnicima… i to je to. Ne, zavisi s kim pričam…Kad sam sa seljakom, pričam o selu…Jednostvno, prilagodim temu razgovora sagovorniku, onom što on najbolje zna.
Anja: Pa….znam puno ljudi koji nisu akademci, a koje bih poželela da su mi rod najrođenjiji…inteligentni, sposobni, vredni, dobri prijatelji, tako da ta titula baš i nije presudna.
Oran: Ili što mu odgovara. Pa o tome i pričam…
Anja: Da, spomenuli ste i naglasak :)
Oran: Meni je bitno da je osoba dobra…sve ostalo je nebitno.
Anja: Naravno, a diplomom se to ne može kupiti…
Oran: Naravno, ako pritom imamo i iste sfere interesovanja…to je još bolje. Da, baš tako.
Anja: Španske serije i šah? :)
Oran: E, to. Sve znate.
Anja: Igrate li šah? Znate li to? :)
Oran: Igrao sam dok sam bio srednjoškolac…Vrlo aktivno, iz hobija…u šah klubu najčešce…
Anja: Stvarno?
Oran: Bila jeftina rakija :)
Anja: hhihiihihi
Oran: Da, igramo dok vidimo figure. E, postoji jedan doživljaj tu.
Anja: Oko, opet Vi i pusto piće. Slušam.
Oran: Pa volim ga, da.
Anja: Uvo u tiganj.
Oran: No, rakiju više ne pijem…a pivo bih uskoro mogao da svedem na sasvim, sasvim razumnu meru.
Anja: Jedan porok manje :)
Oran: Da.
Anja: Pa dajte sredite i to, ipak ste vi čelik, moj čelik, moj Oka.
Oran: Pa igramo mi šah,odnosno pijemo rakiju, i moj prijatelj me odelje skroz…meni ostane samo konj i poneki pešak…
Anja: :) I…?
Oran: A on je imao, mislim, topa, lovce, konja…Ponekog pešaka..
Anja: Nije ni on bio mnogo bolji…
Oran: I naravno, popili smo poprilično. A jedan dekica, koji je baš popio…stoji iznad mene, klati se i kibicuje…
Anja: hihihiih Skupilo se društvance veselo :)
Oran: I u jednom trenutku ja da dohvatim da odigram potez…
Anja: A sta znači kibicovati?
Oran: A on će meni….E, bato…Mogu li ja da odigram…jedva izgovarajući reči od pijanstva….Pa posmatrati sa strane.
Anja: Ok
Oran: I ja kažem da naravno da može…
Anja: Jeste li mu dopustili da odigra odlučujuci potez? :)
Oran: Razmišljam…bolje on da izgubi nego ja…Naravno, posle bi me prijatelj zadirkivao čitavo veče…Dakle, ako on izgubi, ja sam slobodan.
Anja: Svaljujete odgovornost na drugog, Oko…i…
Oran: Krene ti dekica da igra umesto mene, a ja gledam kada će da padne preko mene…
Anja: hiihihihi
Oran: Da ne dužim…U jednom trenutku moj prijatelj kaže…Hej, pa gde je meni top, lovci i konj? Šta se ovo desi?!
Anja: Je li to onaj sa kondomima ? :)
Oran: E, taj.
Anja: hihiihihi
Oran: Bili smo nerazdvojni. Pobedim ja, odnosno dekica…
Anja: Šta se desilo? Ovaj čikica sklonio figure sa table?
Oran: E, posle je on bio predmet šale, i to nekoliko dana. Ma ne, sve regularno. Ispostavilo se da je dekica neki majstor…šahista baš.
Anja: Šta, pešakom je uzeo sve njegove figure? :)
Oran: Mada nije odavao utisak. Pešaci i konj.
Anja: Pa niste ni Vi mutavi…
Oran: Pa nisam, ali zaista nisam znao da deka aktivno igra šah.
Anja: Ma da, a sumnjali niste? :)
Oran: Pa čim je u sah klubu… :)
Anja: Zagrcnula sam se bila, samo da gucnem malo vode.
Oran: Kako da se zagrcnete? Jeli ste opet nešto?
Anja: hihiihi
Oran: E, strašno.
Anja: Nisam, ali sam pomislila na hranu i zagrcnula se. Možda je to znak da treba nesto da smažem…
Oran: Ja ovde crkavam gladan..a ona samo zvaćka li zvaćka..
Anja: Gladni ste?
Oran: Uvek. Rekao sam da sam na dijeti.
Anja: Pa idite nešto prezalogajite, čekaću Vas.
Oran: Ne dolazi u obzir.
Anja: U Oko, znate li šta sam jela večeras?
Oran: Ne znam.
Anja: Slušajte pažljivo i zatvorite usta :)
Oran: Slušam.
Anja: Tata kupio neku slaninu, ali nije ona klasična, nego je pola kao meso, a dole je bela ali ukusno je sve vrlo. Znači to, sir, paradajz, 3 kriške hleba i šolju mleka. Ali to mi je bio i ručak i večera, pošto nisam ručala kad je trebalo.
Oran: Auuuuuuuu. Žestoko.
Anja: Gledni ste još uvek?
Oran: Ja bih se odmah ugojio pola kilograma da sam to pojeo. Gladan i jadan.
Anja: Pa možda ću i ja tako posle tridesete, za sada je sve kako treba. Uopšte mi niste jasni sa dijetama, to je skroz nezdravo. A i ako gladujete mišići se tope, ne salo. Da znate.
Oran: Pa nije nezdravo, naprotiv. Ma radim ja i na mišićima. Pomalo.
Anja: Ok, ali nemojte zaboraviti da uživate u hrani…
Oran: Pa opustim se s vremena na vreme…Nisam ni ja od čelika.
Anja: Jeste. Samo što ne znate to. Jako ste…samo što ponekad malo klimate, ali jaki ste. Baš.
Oran: Hvala. Ima tu malo istine, malo.
Anja: I što biste Vi rekli…samo zapažam…
Oran: Da, da.
Anja: I šta hoćes ti? Zar misliš da si neki slabić da bih se trudila da se poslovno dopisujemo i dalje? Ne, jaki ste, samo Vam treba malo podrške i topline…što je potrebno svakom čoveku…
Oran: Pa može biti, može biti…Baš. Podrške mi treba mnogo…baš kao i topline. U ogromnim količinama. Tada mislim da mogu sve da učinim, da postignem…ovako, bez toga…jos sam i dobar.
Anja: Ali to treba svakoj osobi, svakom čoveku, nije to ništa neobično, ni strašno, ni sramotno…
Oran: Da, jasno.
Anja: E, u Vama sam našla nekog ko mi na neki način pruža to i čini me jako srećnom. Strpljivi ste i pažljivi i imate mnogo da date…
Oran: Pa verovatno ste u pravu. Trudimo se.
Anja: Jesam, ne verovatno… :) I znate ono…Šef je uvek u pravu…i kad nije, šef je uvek u pravu :)
Oran: Aha.
Anja: :)
Oran: A šef je ko?
Anja: Šala mala.
Oran: Aha. Ako, ako…Gde su mladi, tu je i šala.
Anja: Pa želite da ste Vi, ali ja sam u ovom šef je u pravu…inače neka budete Vi, ja Vam mogu doći samo kao osoba iz senke, koja podržava i bodri. Hej, vidim ovde samo jednog mladog…:)
Oran: Nemojte tako…I Vi ste mladi.
Anja: hihiihihihii Što vam je fora…
Oran: Pa sledim Vašu liniju šale.
Anja: Onda nećemo više.
Oran: Dobro, šefe.
Anja: A koji je tebi vrag? :)
Oran: Grickate šargarepu?
Anja: E, šteta što Vam radi net sporo, poslala bih Vam da vidite svašta…Šargarepu, pa juče mi je mama nudila, ali nisam bila baš za. Grickate li je Vi?
Oran: Ja kad stignem…uglavnom ne…Ali to iz zaboravnosti, a inače je volim…
Anja: Mi da, skoro redovno…
Oran: A tek uz piletinu kada se skuva…Piletina pečena, a uz nju šargarepa…
Anja: Aha. Ili u pilećoj supici onako na krupne kolutove seckana…njam, njam.
Oran: Milina. A može i u supici…Kako god.
Anja: Njami…
Oran: Mislim da je bogata vitaminom A. Nisam baš siguran, ali mislim da je to…i bitna je za kožu lica…beše i za vid.
Anja: Ili E ili A. Učili smo to davno :)
Oran: Eh, eh…Morate da obnovite gradivo.
Anja: Oko, je li i Vama neki mio osmeh na licu dok pričate sa mnom ili samo ja to radim ?
Oran: Pa, mnogo pitate.
Anja: Izvinite, teškog li i zahtevnog pitanja…
Oran: Naravno da je teško. Uostalom, preskočite ga.
Anja: Izvinite onda.
Oran: Prihvatam izvinjenje. Kao da niste pitali.
Anja: Pamtim u folderu Oka.
Oran: Šta pamtite?
Anja: Pa pitanje koje smo preskočili.
Oran: Aha. A koliko imate Vi tih fascikli?
Anja: Pa za Vas jednu. Inače ih imam, pamtim baš, kao slon i što treba i što ne.
Oran: Imate dosta fascikli?
Anja: Pa, onakoC, kako vreme prolazi, neke se polako brišu…
Oran: Aha. Pa logično. A i ko bi sve to popamtio?!
Anja: Mislim da prestajem da volim Dragog.
Oran: Mislim da je to loše.
Anja: Možda, ali, mislim da je tako.
Oran: Koliko ste bese Vi u vezi?
Anja: Više od godinu dana. Ali mislim da smo bolji prijatelji, nego ovako.
Oran: Nije malo.
Anja: Nije ni puno.
Oran: Nije ni puno, da.
Anja: Mada, vreme nema veze…
Oran: Pa ako ste dobri prijatelji, onda je to to.
Anja: Ali mislim da to više nije to.
Oran: Pa ima, pojede se puno soli…Kaže naš narod…Ne znas nista o čoveku dok s njim ne pojedes džak soli. Pa bilo s kim da budete, posle određenog vremena će Vam dosaditi…Bitno je da taj koji Vam dosadi bude dobra osoba.
Anja: Oko, jeli smo i so i svašta smo prošli za ovih godinu i još malo…svašta baš, ali ja posustajem…
Oran: Da želi da Vam ugodi, da Vas poštuje…da normalno razmišlja…i tako to.
Anja: E sad, mislim da ja njemu ugađam, ne on meni. On kaže da ne znam kako.
Oran: Pa recite mu kako.
Anja: Kažem ali, on kao deblo da je.
Oran: Napravite spisak, pročitajte mu i potom mu ga poklonite. Ozbiljno ovo kažem. Ako Vam ne ugađa ni posle toga, onda tu nešto nije u redu.
Anja: Bledi i spisak želja i sve.
Oran: Dok ne izbledi napravite ga…Dajte mu…i idite na letovanje.
Anja: E…od letovanja izgleda ništa. Ništa. Šmrc.
Oran: Prva želja na tom spisku neka bude letovanje i zimovanje svake godine, bar jednom.
Anja: Mislim da će se vratiti kod svojih u skorije vreme, razgovarali smo o tome.
Oran: Znate, ne možete očekivati nešto da Vam se učini ako niste rekli šta želite…niko ne čita misli…a i da čita, nije siguran u to. Jedino ćete biti sigurni ako kažete.
Anja: Samo se plaši da ga ne ostavim, kao jedva čekam da ode…ali tako nekako je.
Oran: E, onda ćete znati na čemu ste.
Anja: Nažalost.
Oran: Ili, što bi rekao moj kum u šali…na čijem ste…to se on šali, govorim u kontekstu našeg razgovora, kuma i mene.
Anja: A i prestala sam da očekujem bilo šta…
Oran: Eh, sada već niste realni uopste. To što govorite nema nikakve veze sa ugađanjem…Izgleda da ste Vi već doneli odluku delimično…i to je loše…Predlažem da pod hitno to preispitate..
Anja: Jesam, delimično.
Oran: On Vam je najobolja opcija, verujte mi.
Anja: Mislite da ja ne mogu bolje?
Oran: Trenutno mislim da ne možete…možda kasnije. Ali, kasnije možda bude kasno.
Anja: Ne mogu?? Zoko…
Oran: Pa koliko ja kapiram on je poznata faca….kud ćete bolje?
Anja: Nije toliko poznata, evo ja nisam ni čula za njega dok ga nisam upoznala bolje. Nisam ni znala ko je nikada pre toga.
Oran: Pa mozda niste pratili sport.
Anja: Znači, poznat je relativna stvar. Kako kome. Meni nije. Pratila sam koliko žene mogu da prate. Pre neko veče je išao ne neku žurku, nije me zvao. Na moje zašto posle toga, on kaže: pa tebi se ne sviđa to moje društvo, odbila bi. A nije me ni pitao. E takve mi stvari smetaju. Rekla sam mu…
Oran: Uvek recite…Uvek. Nikako nemojte držati u sebi…Za sve što Vam se ne dopada, obavestite ga.
Anja: Pa šta imamo od toga…rekla i nikom ništa. On je bio, ja nisam. I takoc.
Oran: Imate. Sledeći put će Vas pozvati.
Anja: Sutra ću ja sa drugaricom, neću ga zvati.
Oran: Ih, pa to je vec inat…to ne vodi nikuda.
Anja: Ali valjda to treba sam da uradi, bez mog prebacivanja…Ne inat…dogovaramo se već neko vreme.
Oran: Pa nekada se čovek zaboravi…nekada ne razmišlja…
Anja: Nije inat samo neću ga zvati, prosto, želim da se provedem bez njega.
Oran: Nekada ne vidi nešto što je najelementarnije…a sve nenamerno. Dešava se.
Anja: I ne pravdajte ga. Muško staje na mušku stranu…
Oran: Izvinite, ali samo govorim o onim stvarima koje se dešavaju. Nekada čovek pravi nenamerne greške…Sve je to sastvni deo življenja.
Anja: Dobro Oko…i ja nenamerno sutra idem bez njega, dešava se…
Oran: Ono što je Vaš zadatak je…da uvek obavestite svog Dragog ukoliko Vam se nešto ne dopada.
Anja: Javila sam mu, obavestila ga.
Oran: Ja Vam kažem da se Vi sada inatite…
Anja: Nije tako.
Oran: I svetite pomalo. Inače, inat je idiom. Ne može da se prevede ni na jedan jezik.
Anja: Dogovaramo se već ihaha…
Oran: Svojstveno samo Srbima izgleda. Jeste.
Anja: :)
Oran: Odnosno, ne može na engleski…a mislim ni na druge jezike.
Anja: Našla sam neke jastučice za stopala…
Oran: Pa kakav je to dogovor?
Anja: Planirala sam ih za sandale, ali nikako da uzmem.
Oran: Zanimljivo. A šta će to Vama?
Anja: Dogovor je da izađemo malo i da se vidimo…ona je raskinula sa dečkom, kuka mi i ona svaki dan preko telefona, pa nikako da se nađemo…trebale smo još prošle nedelje, ali sam radila, pa odložile…
Oran: Svašta…ona raskinula i kuka…To je nelogično. Valjda treba da se raduje. Ako kuka, onda nije trebala da raskida. Neka mu se vrati, prosto. I onda neće kukati.
Anja: Jastučići…pa ne mogu u sandalama celo veče, a oni su kao punjeni nekim gelom, providni, pa…imaju ih za sve delove stopala
Oran: Aha.
Anja: Raskidaju vec dugo, baš dugo…ništa lepo.
Oran: Aha.
Anja: Možda ste videli…
Oran: Pa lepo…probajte, nista ne gubite. Nisam video, ne.
Anja: Mislim da su sad na sniženju. Da znate :)
Oran: Hvala lepo. Imaću u vidu.
Anja: Sniženje :)
Oran: Da, jasno mi je. Kupiću, pa makar i ne nosio.
Anja: Oko, smetaju li Vam ovakve šale? Ako preterujem, slobodno recite.
Oran: Znate da sa mnom možete da se šalite koliko želite i kako želite…
Anja: Ma dobro to, ali ne bih da preterujem. Slobodno recite ako Vam se učini neumesnim. Jasno?
Oran: Uopšte se ne vređam, ja šalu obožavam…pogotovu na svoj račun jer znam da tako ne mogu da uvredim nikoga…a moram priznati da volim da se šalim poprilično i na tuđ račun, ali umereno…ukusno. Jasno, Šefe.
Anja: :) Oko, pa šalite se. Šta čekate? Pozivnicu? :)
Oran: Molim. A, pa šalim se ja. Valjda primećujete.
Anja: Pa prozivajte me malo…
Oran: Kako da Vas prozivam? Ne razumem.
Anja: Pa ne znam kako Vi to radite…
Oran: Pa ne znam ni ja kako ja to radim.
Anja: :) Onda ništa.
Oran: Pa dobro.
Anja: Kako ja Vas prozivam za sniženja i slične stvari? Za godine, za to da ste čika…?
Oran: A, to.
Anja: Za stalno, bre.
Oran: Pa ja Vas nemam za šta.
Anja: Oooo. A dobro, možete slobodno ako nađete materijal, slobodno. Glupo mi je da stalno ja Vas.
Oran: E, hvala. Uradio bih to i bez Vaše dozvole, naravno.
Anja: :)
Oran: Ma slobodno…Baš. Rekao sam da volim da se šalim…
Anja: Naravno, ako nađete povod, mada, teško :)
Oran: Volim sve sto vole mladi.
Anja: hihiihihihii
Oran: Pa dobro, nikad se ne zna…
Anja: E…a kako Vama padaju te Vaše godine?
Oran: Sami rekoste da niko nije savršen. Meni odlično…Nikad pametnije nisam razmišljao…
Anja: :)
Oran: Baš sam zadovoljan svojim mislima…
Anja: To kaže i jedna devojka juče…
Oran: Samo, ponenuo sam…telo malo hoće da pošalje neki signal koji mi se ne dopada, ali valjda ne možes imati sve. U globoalu, ja sam zadovljan.
Anja: A bolje ono u glavi nego telo… :)
Oran: Pa bolje je, da.
Anja: Telo će Vam se sada jos brže menjati, ali to u glavi što imate, to ostaje…
Oran: Znam.
Anja: A i to moze da se kvari, ali i popravlja…
Oran: Malo mi je krivo zbog tela…ali…šta da se radi…treba prihvatiti i to…i to je sastavni deo bivstvovanja…u, ja ću reći, ovozemaljskom životu…jer sam ja ubeđen…da posle kraja ovog života…odnosno…da je kraj ovoga života…početak jednog drugog…
Anja: Oko, odgovorila bih Vam na jedno pitanje…postavili ste mi ga ranije…
Oran: Samo izvolite.
Anja: Volela bih da se vratim u detinjstvo, to je odgovor. Jeste da ništa nisam tada znala, ali tako je bezbrižno bilo. Eto.
Oran: Aha. Ali, ja sam pitao za trenutak.
Anja: I u neke starije dane…ne bih radila nešto što jesam da sam znala kako će biti kasnije.
Oran: Koji trenutak?
Anja: Trenutak…hm…Ne znam. Razmisliću pa ću Vam reći, može?
Oran: Naravno da može.
Anja: Hvala.
Oran: Ja bih se uvek vratio, kada je detinjsvo u pitanju…Sedam godina…Moj rođendan…
Anja: :)
Oran: Otac kaže…Kupio sam neki sto…Ček da ga raspakujemo…Ja tu, znatiželjan da ga vidim…a pomalo razočaran što nije to neki poklon za mene…Kutija velika, pljosnata…Otvaram…skidam papir, hartiju…i kad sklanjam poslednji papir…unutra…na moje odusevljenje…veliki…Bicikl! Za mene! Za moj rođendan! Ceo bicikl, veliki bicikl, za mene, za moj rođenjdan…moj poklon! Eto.
Anja: Ne verujem o čemu mi pričaš…
Oran: Zašto?
Anja: Možda mi još traju oni dani, ali ovo je, uh, hvala…eto.
Oran: Ništa ne shvatam.
Anja: Ni ja, samo mi je počelo nešto tako. Ne znam šta je.
Oran: Ne osecate se dobro?
Anja: Ok je…samo, o tome da mi pričate, uh.
Oran: Pa pričali ste prvo Vi o tome…ja sam samo prihvatio i nastavio.
Anja: Niste dužni to da delite sa mnom, ali, šta da Vam kažem…hvala Vam.
Oran: Pa ne shvatam baš najbolje…Ako nisam dužan to, onda ni ono, pa ovo…ispašće da ne treba da pričamo uopšte.
Anja: Nije tako, bre.
Oran: Jer nisam dužan da napišem ni slovce. Nema potrebe baš za svaku sitnicu da se zahvaljujete…to se podrazumeva, ako Vam je tako lakše.
Anja: Jeste, obećali ste do tridesete da ćete mi pisati :)
Oran: Hm.
Anja: :)
Oran: Koliko se ja sećam…Nisam obećao. Samo sam rekao…Da.
Anja: A šta sa trideset? Onda sam Vam prematorila???
Oran: Pa do tada ću Vam dosaditi verovatno…Ako već nisam.
Anja: Neka bide trideset :) Nećete mi dosaditi, ako do sada niste nećete ni tada.
Oran: Ah, treba biti oprezan u tim stvarčicama.
Anja: Bićemo oprezni u našem poslovnom dopisivanju.
Oran: Da, naravno.
Anja: I svaki dan će biti…Okooooooo…Mislim da se to neće promeniti.
Oran: Ma hoće, videćete.
Anja: Videćete Vi…
Oran: Sve bude i prođe….Iskustvo me tome uči.
Anja: Je li tu čuči neki optimista????
Oran: A i logika i zdrav razum. Optimista sam uvek, ali realan.
Anja: Ma pusto iskustvo i logika i taj razum…Pusti…
Oran: Ovo je već nerealno što Vi pričate.
Anja: Srela sam danas drugaricu, tata joj je opet u bolnici.
Oran: Pa mogu da pustim, ali odmah sam u mogucnosti da Vam nabrojim nekoliko razloga…ali neka, neću sada da kvarim. Strašno.
Anja: Ide sad u bolnicu, obilazi ga…rekao im lekar da ga teraju da priča što više, čovek se povlači u sebe, a to ne valja…
Oran: Nađite joj se sada, ako Vas to previse ne opterećuje. Ako neko može da ga povrati iz tog stanja to je njegova kćer. Samo, pitanje je koliko ona ima otvoren odnos prema njemu.
Anja: Pa znate kako, nekako imam vremena za sve ljude na planeti, ali svima je teško…i uspem da ih i oraspoložim i ohrabrim, samo što se ja namučim oko toga svega, eto.
Oran: Znam.
Anja: Ma…kaže…Moram sad da budem jaka…drži se, ali vidim da je i ona uplašena.
Oran: Jeste nezgodno. Pa logično je da bude uplašena…Samo mora da bude optimista…
Anja: Bio je pre nekih, ne znam ni ja koliko…videla sam ga baš pre neki dan, kao bolje mu je bilo…i evo opet.
Oran: I da jako veruje da će sve da bude dobro…i taj optimizam da širi kod oca. Pa pukao čovek, šta će…Naisao loš period, nije mogao više da trpi…i…eto.
Anja: Kaže…masa mladih leži tamo, svi zatvoreni kao u kavezu…
Oran: Samo, dobro u čitavoj stvari je što periodi takvi prolaze…Iza kiše sija sunce, baš. Da, jeste nezgodno.
Anja: samo treba preziveti kišu…
Oran: Mladi će se pre oporaviti…stariji malo teže. Ali se oporave. Malo lekići, malo porodica…i bude to u redu. Videćete da će to da se sredi uskoro. A kiša se preživi…nije čovek kocka šećera pa da se istopi.
Anja: :) Nije, ali puno je ožiljaka, tih kišnih, oni ne zarastaju…
Oran: Ne zarastaju, ali ih prekrije vremenski veo… i to je to. Nema ih više.
Anja: Oko.
Oran: Molim.
Anja: Mnogo ste mi dragi postali za ovo vreme koliko se znamo….mnogo baš. Onako nežno i iskreno dragi.
Oran: Čim pomenete nežnost…bolje nemojte.
Anja: Nema to sad veze ni sa čim, ali nekad osetim potrebu da Vam kažem.
Oran: Znam, primetio sam. Pa meni to veoma godi, baš. To mi deluje kao neki bonus, nagrada…Šta li već.
Anja: Nekad mi se čini da ne traba da kažem, kao da nije u redu…ali da znate samo…
Oran: U svakom slučaju, kad sam ja pričao svom životnom savetniku o Vama sat i kusur vremena…sve to govori.
Anja: E, a šta ste pričali?? Zaboravih da pitam…
Oran: Pa u kratkim crtama…sve.
Anja: Kao zanima me, ali…Šta? Šta? Šta to? O čemu?
Oran: Naravno, naglašavao sam po sto puta da sam apsolutno svetan da sve ovo može da bude nečija šala…ali ako i bude šala, meni ta šala odgovoara. Eto.
Anja: Nije šala, ali da se zna.
Oran: I neću se osećati izigranim, nikako.
Anja: Šta ste pričali?
Oran: Pa rekao sam…u kratkim crtama – sve.
Anja: Pa…sve…dobro…sve. Sve kaze čovek…
Oran: Pa ništa nisam prećutao.
Anja: E, znači da smo bili danas zajedno? :)
Oran: Pa u toj prici, da.
Anja: :) Čim mislite znači da jesmo…Da, i Vi ste bili danas sa mnom skoro ceo dan.
Oran: Zanimljivo.
Anja: Nadam se da Vam nije bilo dosadno, ni teško.
Oran: Nikako. Bilo mi je zadovoljstvo.
Anja: I meni što ste išli sa mnom. Ponekad ste me zasmejavali, često to radite…samo odjednom, bez najave.
Oran: Spontano.
Anja: Ma, samo koja bora od smejanja…nije loše to…
Oran: Nikako. Smejanje je zdravo…zdravo za srce. I za raspoloženje…tera stres.
Anja: Imate li Vi one rupice kad se smejete?
Oran: Ja nemam. Vi?
Anja: Aham
Oran: C, c, c.
Anja: Od rođenja.
Oran: Ja ih obozavam. Meni je to baš slatko.
Anja: I hvala za današnji razgovor, lepo je bilo. Pa pre ih nisam voilela, a sada, ne razmišljam više o njima.
Oran: Svašta. Pa to Vam je ukras…malo ljudi to ima. Treba da se ponosite time.
Anja: Pa, ako tako kažete…Ponosiću se.
Oran: Tako kažem i tako jeste.
Anja: :)
Oran: Jasno?
Anja: Samo da Vam javim da tata ustaje. Jasno.
Oran: Krenite polako onda…
Anja: Čuje se sve.
Oran: Ionako je vrlo kasno…
Anja: Vrata ne zatvaramo.
Oran: Krenite.
Anja: E, malo smo popričali…
Oran: o
Anja: I ništa. Kaže: celu noć!!!! :)
Oran: Kukuuuu.
Anja: hihihi
Oran: Jadan čovek, nije mu svejedno.
Anja: Ali celu noć ne skidam rupičast osmeh…zbog Vas.
Oran: Pa vrlo mi je drago što se smeškate…
Anja: Pa…
Oran: To je lepo, baš.
Anja: Hvala Vam. Jeste. Manje stresa imam od kada Vas znam. Sve je lakše, sve. I kad je teško, Vi sve obrišete.
Oran: E, za to mi je posbno drago.
Anja: Pa, hvala Vama, Vi ste uzrok tome.
Oran: Dobro, prihvatam zahvalnost, ali zaista mislim da nema potrebe da mi se stalno zahaljujete.
Anja: Nema, ali osećam tako.
Oran: Uostalom, i Vi meni činite…baš.
Anja: Pa mogli bi i Vi koju lepu… :)
Oran: Pa eto, lepo mi je sa Vama…Uživam kada pričam sa Vama…
Anja: U redu je…
Oran: Ulepšavate mi život…
Anja: Ne bih da Vas kopiram, da se ne ponavljaju reči i izrazi, znate već sve.
Oran: Činite da sve bude lepo..i ako se pojavi nešto što nije lepo, manje nije lepo kada ste tu…Eto. Rekao sam neku lepu.
Anja: Jeste. Jeste, da. Lepo je.
Oran: Hoćete li da lalate?
Anja: Pa, ne bih :) Eto, ne bih.
Oran: Kasno je…opet sam preterao…
Anja: Znam.
Oran: Ovo nije lepo sa moje strane uopšte.
Anja: Hajte onda. Hajte. Samo mi recite u čemu ste, brzo…:)
Oran: Pa u ostajanju ovde…možda bi otisli da nisam tu.
Anja: Hm, sad u čemu ste?
Oran: Ma nebitno.
Anja: Gore, dole…levo…desno, na glavi, na nogama… :)
Oran: Nešto bezveze…Ništa posebno.
Anja: Pa bezveze su i one Vaše zelene pa…? Kakve to ima veze? Samo da imam sliku moju…zato…i meni je totalno nevažno je li posebno ili ne, samo da Vas zamislim…
Oran: Pa valjda imate sliku svoju.
Anja: Eto, ma Vašu moju, razumete?
Oran: A, to.
Anja: Razumeli ste i prvi put, da.
Oran: Pa šta će Vam…rekli ste da ste me idealizovali…neka tako i ostane.
Anja: Ma hajte…gore neka majica, valjda, duks, ne znam.
Oran: Vidi je…
Anja: Dole, ako se niste presvukli trenerka…valjda.
Oran: Zamislite sve idealno. Prosto.
Anja: A ako jeste pidžama neka ili…m? Ali zanima me…Molim vas. Idealno je kako jeste!!!!!!!!!
Oran: Gore neka drljava majica…dole neki drljavi šorc…
Anja: Vi ste mi idealni i kada ste bez ičega :) :) :)
Oran: Sandale na nogama…
Anja: U sandalama ste u sobi?
Oran: Eh, tek tada nisam idealan. Pa da…služe mi i kao papuče.
Anja: Ma nije vazno, meni jeste…A čarape?
Oran: Nemam, naravno.
Anja: Zamišljam….
Oran: Bolje nemojte.
Anja: Ma, meni je ok kakvi god da ste. Upoznala sam Vašu lepu stranu, zašto ste mi lepi. Razumete li Vi to? Jasno? :):):)
Oran: Jasno, šefe.
Anja: Hajde sad na spavanje, tata će opet.
Oran: Hajde…
Anja: laku noć, Oko.
Oran: Pozdravljam Vas…Laka noć…Kao perce..baš. pa – pa
– nastaviće se –
Pedeset prvo poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
