Oran: Dugujem Vam dva izvinjenja…1. Deo jučerasnjeg razgovora je bio ogoljen. Delovalo mi je jutros vrlo bljutavo…baš. Izvinite. 2. Zaspao sam. Bio sam na rođendanu…i popio malo…i desilo se…Izvinite. Znam da sam obećao…ali…pošteno da Vam kažem, ne mogu više da obećavam vazduhu…ptičjem poju…sunčanim zracima…lahoru…Mora da znam da li ste Vi san ili java. Samo jednom da Vas vidim, a posle kako god budete želeli…Baš. Kad kažem viđenje, to bukvalno to i podrazumeva. 3. Više se ne izvinjavam, sada pričam…a pričam sledeće…A kakav je sada naziv za sastanak? Bilo mi je jutros baš smešno. Pa valjda kada se neko sastane to je sastanak, je li? Kada se neko vidi, to je viđenje, je li? Sudar? Dejt? Muvanje? 4. Stalno ste mi u glavi, stalno…uvek…Hoću li Vas videti pre posla? Kada kažem da ste mi stalno u glavi ne mislim ni na kakvu opsednutost…mislim na nešto lepo, što me inspirise i motiviše…Baš. I tako, ukratko, po prvi put u životu ja želim nekoga da upoznam, da vidim da li ta osoba postoji…I ovo jeste insistiranje, baš. Mada, shvatio sam jutros da ja više ne držim konce u rukama…baš. U nečemu što pripada nama ja sam ispustio sve konce…i kao što primećujete…sve dalje zavisi od Vas. Shvatio sam, takođe, da ukoliko želim da sam tu negde, kraj Vas, ma ko da ste…moram odustati od poprilično nekih mojih principa…što mi, za divno čudo, ne pada puno teško…mada nije lako. 5. Doći ću opet na ove prostore kasnije…Nadam se da ćete biti tu, baš. A ako ne budete, onda ću doći opet kasnije. Nadam se da ću Vas videti, da će Vaš Dragi pustiti malo, malo…da Vas i ja osetim, bar na kratko…Toliko mi duguje. Baš. Želim Vam divan dan, sunčano je…ptičice cvrkuću. Baš. pa – pa
Pa dobro…Možda budete tu za sat vremena…Nadam se…baš.
Oran: Imam jednu novost za Vas. Verovatno zbog naslućenih delova slagalice može delovati kao podmetnuta laž, ali nije. Baš nije. Večeras sticajem nepredviđenih okolnosti imam slobodno veče…i najverovatnije sutra čitav slobodan dan…Što je skoro neverovatno, ali poprilično istinito. Iz toga proizilazi da ću Vas zamoliti za…ne znam sada kako se kaže…To ćete morati Vi da definišete. Pomoći ću Vam…povezano je sa poštom. Eto, razmislite i ako ikako možete potvrdno odgovorite. Ovo što ću reći u nastavku čuli ste verovatno sto puta…a možda i više…mnogo više…ali, od mene ćete čuti samo jednom. Ja mora da Vas vidim. Eto. Mislim da sam poprilično jasan i da ne treba da pominjem skakanje u Lepenicu, vešanje o prvu banderu, spuštanje glave na šine, pucanje pištoljem put slepoočnice, sečenje vena, trovanje,…(hej, kao Romeo), skakanje pod autobus, let automobilom preko litice, uskakanje u zamrzivač, skok s nebodera, štrajk glađu i žeđu, i tako dalje, ponestaje mi ideja, da ne nabrajam. Ovo nabrojano ne treba da Vas plaši, pokušavam malo da se našalim, a pošto sam strašno ljut na jednu osobu, ne mogu da se smejem, pa Vam onda ovim putem skrećem pažnju da ne brinete. I još jedan detalj…Zamenio sam vodu cveću koje je na mom radnom stolu…vraćam sve lepo na svoje mesto i govorim naglas…TakoC. Onda postajem svestan izgovorene reči…i shvatam šta sam uradio. Par trenutaka sam bio šokiran, a onda se nisam nasmejao jer sam strašno ljut na jednu osobu. I tako…Sunčan dan, pričice cvrkuću…Želim Vam prijatan radni dan, da sve bude kako treba. Sve najbolje danas, baš. U iščekivanju….ako nešto nedostaje, to je zato jer sam strašno ljut na jednu osobu. Pozdrav za Vas…Baš. pa – pa
– nastaviće se –
Pedeset šesto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
