fbpx

Poezija Gordane Pavlović

Gordana Pavlović je rođena 16.05.1971. godine u Sarajevu. Studirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Pisana reč, knjige i pesme su njena ljubav još od ranog detinjstva. Prva knjiga je nestala u vihoru rata. Posle pauze vratila se poeziji. Početkom 2013. izašla je zbirka pesama ,,Amanet”, a krajem godine i knjiga poezije i proze “Kad duša progovori”. Krajem 2014. i knjiga „Potka života“.
Veliki broj pesama je štampan u zbornicima: ,,Almanah 1″, ,,Almanah 2″, ,,Zatvorenik nade”, ,,Izvan dometa”, “More na dlanu”, “Garavi sokak”, “Antologija ljubavne poezije”, “Skadarlijska boemija” i mnogi drugi.

Pesma “Šta će mi?” u junu 2014. godine osvojila je drugu nagradu na Međunarodnom festivalu “Lirični glasovi” u Bugarskoj.

Član je SKORA-a., UBU (Udruženje balkanskih umetnika), “Gorska vile” iz Podgorice ( koja je Kolektivni član Matice Srpske),
HKD-a (Hrvatskog književnog društva) i “Sedmice” iz Frankfurta i počasni članKnjiževnog društva „Duško Trifunović“ iz Kikinde.
Radi kao lektor, urednik i recezent je preko 40 književnih dela u Srbiji i inostranstvu.

10380900_370310853133711_2328423737777720299_n
RECENZIJE

Književno-kritička recenzija Simo B. Golubović
LjUBAV SE ISPIJA NAISKAP
Gordana Pavlović:“POTKA ŽIVOTA”

Nedavno je Gordana Goca Pavlović rekla nešto ovako, parafraziram: “Pišem već dvadeset šest godina i ne znam koliko sam knjiga pročitala za svoju dušu, koliko sam ih lektorisala, … ali smatram da i dalje treba da radim na sebi, da se nadograđujem, da intelektualno napredujem. Svaki dan se trudim da nešto pročitam i naučim nešto novo…”
Nakon čitanja njenog najnovijeg rukopisa “POTKA ŽIVOTA” (poezija) uverio sam se da su ove njene reči istinite. Njen rukopis, sutrašnja knjiga, pisan je biranim rečima. Ona o svakoj reči vodi računa i svaku reč upotrebljava u najboljem obliku i dobrim sintagmama.
Na samom početku knjige je posveta iz koje pažljiv čitalac odmah zaključuje da se radi o istinskoj i dubokoj ljubavi. Iza poruke slede pesme slobodnog, najčešće nevezanog stiha sa veoma zanimljivim tkanjem misli. U tom tkanju čitalac će osetiti tanane niti ljubavi utkane u koloplet života, ali takve niti gde su potka i osnova tkanja zamenile uloge. Dosad smo navikli da se sva nadogradnja postavlja na dobru osnovu, ovde uočavamo da je osnova već dobro postavljna, ali da baš potka daje lepotu i smisao tkanju/životu uopšte.
Sve ovo autorka vešto koristi u službi ljubavi i službi jezika, pa ona svoje ljubavno tkanje razastire pred čitaoca kao tepih najlepših šara na koji smeju zagaziti samo oni zaljubljeni i oni koji iskreno vole.
Jezik koji koristi ova poetesa je jasan i čist. Ona zaista vodi računa o čistoti i lepoti izražavanja koristeću mudro svoja znanja o stilsko-izražajnim sredstvima u jeziku i svoje misli daruje na najbolji način, tkajući nit po nit, koje je – kako sama pesnikinja reče “od srca otkidala”. Zato su sve te niti – njene reči, tako tople i umiljate i iz toga razloga pesmu osetimo kao svoju, kao svoje osećanje, a to i jeste cilj svakog autora da svoga čitaoca obaspe toplinom i bogatstvom svoga srca koristeći pri tome najlepše reči. Gordani Pavlović ovo je, čini mi se, već dobro pošlo za rukom i to joj je uhodan manir te ona bez napora osvaja dušu svoga čitaoca darujući mu svetlucavo biserje na belinini stranica ove svoje knjige.
U prvom delu knjige je pretežno ljubavna lirika: lagana, lepršava, dopadljiva. Ona ljubav nudi i daje, ali i traži. Uvek je na dobrom putu, sa jasnim ciljem i dobrim namerama.

“Ako te potražim večeras
u kišnim kapima
ne zameri mi
u njima se preliva
nekadašnji sjaj
tvoga pogleda.”
(Pesma “Ne zameri mi”)
U nekim pesmama autorka koristi slučajnu rimu koja doprinosi da se lepa osećanja i zvukovi bolje razumeju/čuju, uočavaju i prepoznaju.
“Tišina…
Čuješ li koliko je glasna?
Osetiš li da je čista i jasna?
(Pesma”Tišina”)

Autorki je teško kada je svima teško, pa i po cenu da to nije lični teret, ona oseti svu njegovu težinu.
U pesmi “Zanemela duša” kaže:
“O, noći,
o, tmino,
o, prokleta sudbino!

O, zoro,
o, svanuće,
o, prokleto ono juče!”
` U pesmi “Divlja trešnja” koja je na neki način auto-biografskog karaktera, ona reče za sebe da je ona ta divlja trešnja. To znači da je jaka, zdrava, otporna, izdržljiva, korenita, privlačna… Ona je istovremeno i ranjiva, ako joj voljena osoba “okrene leđa”, jer je ona ritmom srca te voljene osobe kalemljena, a samo kalemljenje je oplemenjavanje u nekom širem smislu te reči, u što ona čvrsto veruje, kao što veruje i to da je taj oplemenjivač u nju udahnuo deo plemenitosti, ljubavi i sreće koju zajedno treba da dele. Pažljivom čitaocu neće promaći osećanje kako je ona, ipak, nežno i krhko biće, veoma osetljivo, često zabrinuto i pokatkad povučeno u svoju ljušturu od ljubavnih tkanja sačinjenu. Reči: tuga, bol, plakanje, suza i slične reči bola obilato koristi. U pesmi “Kriva sam” ona čitaocu otkriva svoj stav o životu uzimanjemna svoja nejaka pleća teret svih nas, teret ljudskog roda, priznaje opštu krivicu svojom i ne okrivljuje nikoga drugog; ni one koji su vinovnici, ni one koji su nevini, ne pristajući pri tome da saginje glavu pred svim alama koje prete, nego ponosno i prkosno kreće napred učeći nas ponosu na koji smo skoro zaboravili.
Knjiga odiše njenom energijom i odlučnošću da treba ići napred. Ona nudi dobrotu, iskrenost, ljubav, ponos i svoja osećanja, ali istovremeno strahuje da čovek u ovom teškom i nesigurnom vremenu, nema više ni volje ni moći/sposobnosti da ove poklone primi, pa u pesmi “Umorna” priznaje da je umorna od nadanja, od tuge, od misli, od strepnje, od sećanja, od traganja, od udaranja, od spoticanja – da bi na kraju zrncem večitog optimizma, kazala:
“…umorna duša
tiho šapuće
da sve će proći.
Izdržaće, izdržaće…”
Pesma “Umorna”
Ovaj optimizam pronalazimo i u njenim omiljenim bojama: boja neba, boja reke, boja zemlje… Ovim bojama boji svoje stihove dvanaest puta.
Reči kojima poetesa iskazuje svoju bol, svoj nemir, žal, svoje doživljaje, brige, uverenja i svoje tihe i potisnute želje su uočljive, snažne i opominjuće: suza, plač, jecaj, drhtaj, tuga, vrisak, krik, čežnja, zebnja, strepnja, bol i čemer. Ove reči najbolje opisuju njenu unutrašnjost, njene strahove, njenu krhku prirodu, njene doživljaje koji se ne mogu ni pesmom izbrisati, niti iz stiha izostaviti. Ove reči, posebno reči suza, plač i čežnja ona u ovoj knjizi ponavlja sto jedan put. Da li je to slučajno ili namerno ne znam, ali se taj broj poklapa sa brojem strana u ovoj lepoj i zanimljivoj knjizi, a simboliše prelazak onog imaginarnog i često nedostižnog broja sto. To upućuje da se pesnikinja oslobodila nagomilanih strahova i svakodnevnih stresova i da je svoj put u lepo i zanimljivo pronašla i krenula u osvajanje novih pesničkih prostranstava. Ona će ovim novim i svetlijim putem koračati uverena i slobodna. Uverena da su najveće poteškoće prošlost i slobodna, jer je stekla novo iskustvo da se stihom i ljubavlju bori za nešto uzvišeno što može usrećiti i druge.
Od ove pesnikinje možemo očekivati da će u bliskoj budućnosti nedriti i nove niske svojih bisera.
I na kraju: prvi deo knjige posvećen je voljenom biću i iskazan ljubavnim pesmama pretežno slobodnog (nevezanog) stiha, dok u drugom delu knjige imamo pretežno vezane stihove sa dobrim ritmom, lepim pesničkim izražajnim sredstvima (metafore, alegorije, simboli…), pisano jasnim i čistim jezikom sa punom čašom ljubavi koja se uvek ispija naiskap, a čaša uvek ostaje puna. Dobro je podsetiti da u ovoj knjizi ima i nekoliko pesama koje su antologijske vrednosti što knjizi daje pravo postojanja, čitaocoima povoda za radovanje, autorki pravo na ponos. Mislim da su među najboljim pesmama u ovoj knjizi ove pesme: „Potka života“, „Želim“, „Kriva sam“ , „Umorna“, “Zvezdana prašina“, ali i mnoge druge i po svom sadržaju i po kvalitetu zaslužuju reči hvale.
Očekujem da će i ova, njena treća, knjiga obradovati svoje čitaoce i da će se naša autorka uskoro pridružiti jatu pesničkih zvezda gde joj je mesto rezervisano.
Septembra 2014. godine, ostrvo sunca
Grado/Italija, Simo B. Golubović, pisac

PESNIKINJA LJUBAVI, NADE I VERE U ČOVEKA – GORDANA PAVLOVIĆ

Poeziju rađaju velika i istinska osećanja. Jedno od njih i sigurno najuzvišenije je LJUBAV. Gordana Pavlović je pesnikinja ljubavi koja peva srcem, pesnikinja u kojoj živi probuđena žar ptica i poručuje zvonkim glasom koji se sjedinjuje sa moćnom porukom lirskog subjekta da još u njemu života ima. Poezija je taj životni dah koji daje snagu da se uprkos vetrovima koji duvaju, čupaju korenje i hladnoću u kosti uteruju, da se uprkos životnim nedaćama, pesnik izdigne kao ptica Feniks iz pepela i uputi svoj pesnički amanet u svet, da pesnik, i čovek uopšte, moraju da daruju i da primaju ljubav, kako bi mogli da ostvare svoju ljudsku suštinu. Pesnik je u poeziji Gordane Pavlović zatvorenik lancima vezan za kavez sudbine, ograđen gvozdenim kapijama i stavljen u okove. Pesnikinja kao štit od dehumanog sveta, u svome svetu istine, gradi zamak od morala i časti sa temeljima od humanosti. Zamak u kome greje toplota duše, čovečnosti i humanosti, dok je izvan neki drugi svet, stran i nepoznat, u kome je čovek proklet i otuđen i sam od sebe. Da li je poezija poetese Pavlović utočište, beg od obezljuđenog sveta realnosti ili poziv na bunt i pobunu, nepristajanje na otuđenost i zlo u svetu, koje ne samo van nas, već i u nama? Protiv nesavršenosti i zla u svetu pesnikinja se bori simboličkim poretkom sveta u kome, u stihovima punim gnomske mudrosti, poput proroka, predskazuje da se samo dobrotom istinski čovek odlikuje i da samo zver zversko može da ubije. Zver, koja se bori protiv zverskog, troglava je aždaja, čije tri glave simbolizuju ljudsku oholost, sebičnost i bezdušnost, ali ovo mitsko čudovište, koje kao da oslikava apokaliptičnu viziju prestanka sveta, nemoćno je i saginje glavu pred dobrotom kojom se odlikuje istinski čovek. Poezija Gordane Pavlović kao da potvrđuje tezu da su pesnici probuđeni delovi naroda, u možda poetski najuspelijoj pesmi Krv ratnika, u stihovima punim uzavrele rime, u ritmu koračnice koja odjekuje i poziva na bunt, u stihovima koji su građeni na principu kontrasta, lirski subjekt će poručiti da mu je u rukama sablja zaštitnika a venama kola krv ratnika, gladna pravde i željna nade, da ona ne okleva i ne uzmiče, ali i ne ćuti i ne viče, da se ne stidi ni prošlosti ni sadašnjosti i da u životu ne ostavlja ništa nedovršenim. Poezija koja predstavlja ne − vapaj, već krik, kojim lirski subjekt želi da probudi uspavano srpstvo i poput vizionara poručuje: Neka se zatrese svako ognjište, neka ostane samo zgarište ako te ne čuju, ako ti bol ne osete ako ne ustanu da te osvete… Poseban lirski naboj i emotivnu snagu kod Gordane Pavlović imaju pesme u kojima se ona otkriva kao pesnikinja detinjstva, zavičaja, nostalgije i ljubavi. Pesma Očevina odiše pritajenim bolom za vremenom koje je prošlo. Asocijacije na detinjstvo budi kućni prag, humke najdražih, osušeni šljivici i stara jabuka u dvorištu koja kao gorostas prkosi vremenu. Sećanja naviru, miris hleba i krompir ispod žara, mešaju se u snoviđenju glasovi oca i majke… Ali Gordana nije pesnikinja beznađa. Prazno ognjište ne znači pustoš. Zavičaj je tlo u kome je ona duboko ukorenjena i poput jabuke – gorostasa koja prkosi vremenu i daruje plodove i pesnikinja zaliva korenje da traju za potomke i buduća pokolenja. Gordana Pavlović je pesnikinja ljubavi, ali one prave, istinske i jedine, u kojoj ima života samo dok ona traje, opstaje i postoji. Van te ljubavi sve je ništavno. Sve u lirskom subjektu živi, treperi i peva kada je voljeni tu, a kada njega nema prestaje život i prestaje pesma. Za pesnikinju je isto pevati, živeti i voleti, a kao jedini trag izgubljene ljubavi ili iluzije o njoj ostaje amajlija. Ona u istoimenoj pesmi predstavlja jedini trag i znak života, sam otkucaj srca i snagu da se još jedan dan preživi sa iluzijom, i u večnom snu da je voljeni tu. U pesmi Pred oltarom, lirski subjekt, duhovno blizak Bogu, upućuje ne samo molitvu, nego vapaj, da Svevišnji vrati ljubav voljenog bića i tako vrati život duši koja živi samo zbog ljubavi. Sile prirode u kojima je netaknuta čistoća, plavetnilo neba i dubina modre reke, voda ledena bistra i zemlja crnica predstavljaju iskonsku prirodnu snagu koja može da srce raspuknuto preplavi. Jedino čistoća netaknuta može da ponovo sastavi u deliće ono što su ljudi sebičnošću i pohlepom uništili i da dȃ pesnikinji snage za vrisak koji predstavlja poetski krik protiv nerazumevanja u svetu. Poezija Gordane Pavlović, uprkos buntu i oštrim rečima, predstavlja poeziju nežnosti, humanosti i toplote. Ironija i gorčina u površinskim slojevima semantičkog značenja stihova predstavljaju vid pesničke samoodbrane od zla koje je već uveliko načelo svet i preti da uruši sistem etičkih vrednosti u njemu. Poezija bogata temama i motivima, mudrim mislima i finom ritmičnošću, na momente pokazuje i raspinutost do koje dolazi usled narasle emotivnosti. Najviše domete pesnikinja postiže u stihovima u kojima je postignuta sažetost u lirskom iskazu, a stihovi pažljivo brušeni poput onih u pesmi Amajlija. Ostaje nam još da Gordani Pavlović – pesnikinji ljubavi, nade i vere u čoveka poželimo da ispuni svoju poetsku misiju i da njena poezija svojom etičnošću pronađe put do srca pravih čitalaca.
Dr Mirjana Stakić, Docent na Učiteljskom fakultetu u Leposaviću
MRVA SAM

Mrva sam,
sićušna, mala,
evo, u oko bih ti stala!
I ostala…
Sve dok suzu ne bi pustio,
na svoj me dlan smestio.
I tu bih mrva bila,
miris tvoje kože upila,
neprebol prebolela,
sanjajući volela.

Mrva sam,
sićušna, mala,
evo, na uglu usana bih ti stala!
I ostala…
Da se hranim tvojim rečima,
da se pojim nektarima,
pa bih ti u grudi sklizila,
pritajila se,
otkucaje srca slušala.

Mrva sam,
sićušna, mala,
eto, tu, pored srca bih ti stala!
I ostala…
Kroz pore, u dušu pronikla
boli i straha oslobođena,
ponovo rođena,
tvojim ljubavlju napojena,
pogledom, rečju, dodirom zadojena,
mrva zauvek s tobom spojena!
VEČERAS NUDIM…

Večeras
nudim svoju dobrotu,
neka uzme koliko ko želi,
ostaće dovoljno
ima je mnogo u meni.
Večeras
nudim svoju iskrenost,
nemojte da se ustručavate,
slobodno je gazite, bacite,
ne možete da je ubijete.
Večeras
nudim svoju ljubav,
nju zagrabite nesebično,
okupajte lice dvolično,
oživite srce kameno.
Večeras
nudim svoja osećanja,
napunite grudi do pucanja,
malo i u oči stavite
možda i progledate.
Večeras
nudim ono čime se ponosim,
ono što u sebi nosim,
ali dušu ne mogu dati,
bez nje Čovek ne mogu biti,
a pošto Vi nemate,
uzalud nudim
poklone ne možete primiti.

SEME

Rođenjem je u nama
seme ljubavi zasejano,
da ga pazimo i negujemo
vrlinama humanim hranimo
i suzama iskrenim zalivamo.
Od istog smo svi sazdani,
blagodetima života darovani,
na isti način sve majke rađaju
sa istom brigom očevi vaspitavaju,
jedno nas Sunce greje
ista nam se mesečina smeje.
Ni boja kože važna nije,
ni da li se uči iz Tore, Kurana ili Biblije
svugde je isto zapisano-
voli, darivaj, dobro čini
i za mir svoje duše ne brini.
Rođenjem je u nama
seme ljubavi zasejano
i od pamtiveka zapisano
da će iz njega najlepše cveće procvetati
samo ako znamo sebe davati,
za one oko sebe brinuti.
Ali čovek ne bi čovek bio
kad od semena ljubavi
korov ne bi napravio.
Ne može cvet da raste od zavisti,
on će se u otrovan bršljan pretvoriti,
sve plemenito od njega će bežati,
zalud će svoje korenje puštati.
Rođenjem je u nama
seme ljubavi zasejano,
u knjizi Sudbine zapisano
da se od zveri razlikujemo
što samilost i milosrđe u sebi nosimo,
da volimo, brinemo i pazimo
da to seme u korov ne pretvorimo.

ŠTA ĆE MI?

Ako te ove oči moje
jutrom ne pogledaju s ljubavlju
neka ih sile tame pokriju,
večnim mrakom obaviju,
neka oslepim
da nikad više svitanje ne vidim,
zalasku sunca se ne divim…
Šta će mi sve lepote ovoga sveta
ako budem za tvoju ljubav slepa?

Ako te ove ruke moje ne zagrle
ako ti nežnost ne pruže,
neka ih odseku
i bace u najdublju reku,
nikad više ništa da ne dodirnem,
ni stih jedan da ne napišem…
Šta će mi, čemu da služe,
ako ne budu znale ljubav da pruže?

Ako ovo srce moje
tvojim ritmom ne bije u grudima
neka ga iščupaju
i daju divljim zverima,
da ga na komade rastrgaju,
po šumskim stazama razbacaju
i trag mu zauvek zametnu…
Šta će mi srce i života sati
ako ne bude moglo tvoje da prati?

UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKA
UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKAhttp://ubu.mojsajt.rs/
Nevladino i neprofitno udruženje, osnovano na neodređeno vreme, radi ostvarivanja ciljeva u oblasti savremenog kulturnog stvaralaštva i to kroz književnost, slikarstvo, fotografiju, muzički i scenski angažman, sa posebnim osvrtom na afirmaciju mladih u cilju održivosti i unapređenju postojećeg i kreiranju novog kulturnog života društvenih zajednica na Balkanu.