Mnogi prijatelji pesnici su me pitali zašto tvrdim da poezija nije u modi. Koji su bili moji razlozi da kolumnu i blog tako nazovem. Da li ja to zaista tako i mislim? Zar poezija nije uvek bila u modi? Možda jeste nama romantičarima, ali priznajte sebi, većina će pre izabrati roman nego stihove. Retko koja knjižara otkupljuje knjige poezije. Distributeri traže isključivo prozu ali ipak u poslednje vreme mogu da osetim dah poezije, s obzirom na to koliko mnogo pesničkih grupa postoji na društvenim mrežama, portalima i blogovima. Izgleda da se vreme menja, što je logična posledica činjenice da se sve vrti u krug. Pre više od šest godina sam i sama stidljivo počela da objavljujem stihove, koje beležim još od srednjoškolskih dana. Strepeli smo i željno iščekivali komentare kolega, uvek najboljih kritičara naših dela. U inbox su stizali dobronamerni i oni manje dobronamerni saveti, ali čini mi se da je komunikacija bila na višem nivou nego što je to danas. Postojalo je svega nekoliko pesničkih grupa na fejsbuku. Svi smo željno iščekivali da neko napravi zajedničku knjigu ili zbornik. Bio je poseban osećaj objaviti pesmu, pročitati svoje stihove na promociji, učestvovati na festivalu. Osećaj uzbuđenja je neponovljiv. Onda kreće prva zbirka, kao logičan sled i rezultat rada, zatim druga, treća i tako dalje. Osećaj radosti je i dalje prisutan ali nikad u onom intenzitetu kao kada vam je neko objavio prvi put pesmu.
Sada postoji veliki broj pesničkih grupa i to je veoma lepo, ali nas ta ekspanzija, koliko spaja toliko i otuđuje. Sve je manje komentara, a mladi pesnici prosto vape da čuju mišljenje o svojim stihovima što i jeste svrha osnivanja i postojanja pesničkih grupa. Zato bih volela da imamo više vremena da se posvetimo jedni drugima, da razmenjujemo, kako stihove tako i misli. Istina je da nemam neko naročito mišljenje o informacionim tehnologijama iako je to bio moj master rad na fakultetu. Pored toga, ne dopada mi se mnogo toga što je napredak doneo ili promenio, ali što se tiče poezije i umetnosti, društvene mreže i internet su uspeli da umreže i ujedine pesnike i umetnike iz čitavog sveta, a samim tim je krenula i razmena pozitivne energije, osećaj lepote i ekspanzije duha. Elektronske zbirke, časopisi i književni portali povezali su umetnike širom sveta boreći se protiv skupih poštarina i putarina. Uskoro će i „Evropski fejsbuk pesnički festival“ koji organizuje „Banatski kulturni centar“ iz Novog Miloševa, a koji pokazuje da je poezija univerzalna kreacija ljudskog duha i briše sve granice između pesnika, nacija, država i jezika.
Fejsbuk festival je specifična manifestacija koja se odvija i uživo i preko interneta, što je još jedan dokaz vrednosti i korisnosti postojanja društvenih mreža. Poezija kao razlog dobra ruši sve granice i na sve moguće načine dopire do otvorenih srca, oplemenjujući svakodnevnicu, vreme i prostor u kojem smo prinuđeni da živimo ali ne više i uslovljeni okolnostima već sposobni i spremni da sami kreiramo naš sopstveni ambijent. Mi, koji smo rođeni u prošlom veku navikavamo se na život u svetu modernih tehnologija ali i na svet u kojem je ogromna razmera dobra i zla, siromaštva i bogatstva. Život u tom prošlom veku je porazumevao obavezan odlazak u biblioteku dok sada imamo mnoštvo portala na kojima možemo u svako doba i na svakom mestu doći do omiljene knjige, pesme, vesti o konkursu ili neke druge korisne informacije. Sve to ima i svoju drugu stranu. Često budi dozu nestrpljivosti, jer nam je mnogo toga omogućeno na „klik“. Međutim, iako se većina nas slaže da je divan osećaj držati knjigu u rukama, osetiti miris sveže štampe, na isti način moderne informacione tehnologije nam pružaju i vizuelni užitak. Istu tu knjigu možemo pročitati i prelistati na ekranu, što je zaista fantastično. Virtuelna stvarnost i atmosfera u kojoj buduće generacije odrastaju može biti pozitivna u granicama svoje primenjivosti, ali ako se pređe granica, postaje opasno, po oči, kičmu, i što je najopasnije, po dušu. Razmišljajući o svakodnevnici, uvek prvo pomislim na uslove u kojima živimo na ovim vekovima osetljivim prostorima. Pod uslovom da je čovek socijalno biće i ima potrebu da se integriše u svojoj sredini, u savremenom svetu može da se oseti posebno usamljeno, naročito ako živi izvan granica nekih njemu bitnih dešavanja. Mogućnosti da obogati svoj život i da učestvuje u brojnim kulturnim dešavanjima i na kraju da sazna za njih, pruža mu upravo internet i boravak na društvenim mrežama. Možda je i ovaj „realni život“ samo privid života. Atmosfera je gotovo izjednačena. Ako ne postoje realne okolnosti koje bi nam pružile više i proširile vidike, otvaramo „prozore“ i saznajemo svet oko sebe na taj način. U toj potrazi ćemo se kao Alisa u zemlji čuda suočiti sa stvarima koje se nalaze s one druge strane ogledala. Pitanje je da li ćemo podleći i uspeti da prepoznamo iskrenost ili dobronamernost od iskrivljenih predstava, da li je s druge strane neki paralelni svet koji nudi sve „na klik“, počev od prijateljstva, ljubavi, utehe ili neke druge robe. Ono što mi se manje dopada u toj ekspanziji virtuelnog je to da se gubi osećaj da iza profila zaista postoji ljudsko biće. Ljudi se „dodaju“ prema izgledu, afinitetima i nakon kratkotrajne upotrebe izbrišu, potom se biraju novi i tako u krug. U paketu su obavezni i lajkovi kao dokaz privrženosti. Liste prijatelja su poput kusne liste na berzi – promenjive. Duša napaćenog intelektualca koji pokušava da funkcioniše u ovom svetu, egzistira frustrirana neuspelim pokušajima da neke stvari promeni. Logičan nastavak se očituje u begu iz stvarnosti ili u potrazi za zadovoljenjem. Na kraju se može osetiti samo bol u očima i zamor. Jesu li društvene mreže idealno rešenje za takav beg ili ćemo upasti u još veću zabludu, pitanje je o kojem bismo mogli raspravljati satima. Živimo u novom dobu koje moramo prihvatiti bez obzira na to da li i ono nas prihvata. Kao terapija se predlaže umerenost, idealna kao lek za bilo koju dijagnozu. Na kraju, ovo moje glasno razmišljanje i potreba da odgovorim svojim prijateljima zašto mislim da je poezija ponovo u modi, dovodi me do zaključka da ona to zaista i jeste ali u velikoj meri zahvaljujući društvenim mrežama i internetu. Na taj način poezija koju živimo ima mogućnost da bude kreirana u atmosferi „oslobođenosti“, gde izraz „mreža“ ne uslovljava vezanost već povezanost i tu je njena najveća vrednost.
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
