fbpx

Poezija je ponovo u modi: Čestice ljubavi

ZoricaTijanićJutros je sneg prekrio ulice i beogradsku kaldrmu, ali ja sam daleko van grada. Ponekad dozvolim sebi da pobegnem u svoju tišinu i preispitam ono što bi imalo smisla da se ispravi ili dovede u neki svoj poredak. Po granju se lagano hvata bleda paučina pletenih pahulja i razmišljam kako nemam više snage da prelazim kilometre samoće ispraćajući i dočekujući nadu. Čizme se nikad nisu uklapale dovoljno dobro u deo mog zamišljenog koraka. Sebe mogu zamisliti samo u letnjim štiklama kako šetam po suvoj kaldrmi. Kiša bi ponekad mogla da opere tugu uz neki fensi kišobran crvene boje. Čestice ljubavi koje su mi ukrali, još uvek negde lebde, a ja ne mogu da ih uhvatim. Možda i ne želim, jer podsećaju na leptire. Živeti jedan dan je blagoslov u ovom vremenu kada se ljubav otima, kada više niko ne sme da kaže da u nju veruje, a očekuje negde duboko u sebi da mu se dogodi. U vremenu kada je jeftina strast ono što se jednokratno živi, teško je svima onima koji misle drugačije. Moja junakinja bezuslovno veruje u ljubav i zbog nje radi ono čega se mnogi plaše.
Hrabrost je danas živeti svoje snove bez straha da će ti ukrasti misli i to baš oni od kojih se nikad ne bi nadao. Ona šeta po ledu tražeći za sebe osećanje koje su bliski njoj izgubili braneći se upravo od sopstvene hladnoće, gušeći se u drskosti sopstvene ispraznosti, pozajmljujući tuđe mudrosti. Takvi ne umeju rečima da stvore toplinu, šireći oko sebe nemir. Njene se šetnje zaustavljaju na početku stepenica koje vode prema kuli i dalje prema zvezdama ispod modrog svoda. Sve ono što je staro i oronulo poprima dimenziju bogatstva i oplemenjuje, pokazujući da vrednosti nikad ne stare, već vremenom dobijaju na značaju. Lice čiste duše je uvek mlado. Počinje da stari tek onda kada prestaje da bude dobronamerno. Vrednost je ekvivalent odolevanju. Atmosfera koju osećam dok stvaram lik svoje junakinje liči na providne haljine koje se rašivaju lako, igra u kojoj se rađa da bude, ostane i traje nema pravila. Ona zamišlja da voli nekog ko bi mogao voleti baš nju, ali nesvesno i po stoti put idealizuje, stvarajući i sama lik u svojoj mašti. Ona ume da oprašta i po hiljaditi put, jer je ljudski ne znati. Ona ne uzima tuđe i ne pada pod uticaj svetala koja otkrivaju previše i tako gube svoju magiju laganog otvaranja školjke u kojoj biser čeka da pokaže sve ono što može. Isto tako igrajući fer, pa zatvara svoju školjku onda kada izgubi, kada nema više šta da pokaže, povlačeći se. Ona ima prijatelje koji to zaista i nisu, jer je i prijateljstvo samo odraz koji se gubi kada počneš da gubiše sebe u liku drugoga, a taj drugi počinje da ulazi duboko s namerom da samo uzme ili bezočno otima.
Moje se čestice ljubavi razlete lako. Uvek i samo preko misli. Teško ih je uhvatiti, baš kao i leptire. Umem da ih pokupim ponekad kad se probudim odmorna, baš kao jutros, na planini, gde ima snega tek toliko da napravi atmosferu prividne radosti. Zašto prividne? Zato što je sve privid želje u smislu da je sve onako kako smo sami zamislili. Samo život u svom svetu ima nekog smisla. Sve ostalo je besmislenost sažeta u lošim okolnostima koje ne možemo menjati ili prevariti. Zato menjamo sebe, počevši prvo od sebe, možda ćemo promeniti i neke druge stvari. Možda je potrebno oprostiti prvo sebi naivnost i dobrotu, kako bismo mogli oprostiti drugima zlonamernost.
Teško je očistiti dušu od prljavih namera. Opraštati u beskraj gubi svaki smisao i počinje da liči na glupost. Zato moja junakinja zatvara vrata povlačeći se u svoj svet u kojem traži mir, odlazeći daleko od ljudi koji bi mogli da je povrede, ne shvatajući da je sama sebe najviše povredila verujući. I onda se budi lagano, odmorna za novu borbu, za novi ulazak u arenu života i vraća se obnovljena, spremna za nove udarce ili nežne dodire kojima bi se mogla prepustiti, jer život kao jedan tren prolazi u dahu. Vreme kojem se prepuštamo ili mu odolevamo neumitnost je ali ipak postoji izbor, ono nešto između dva vremena, rađanja i smrti može biti samo ljubav kao uslov opstanka, pa koliko god verovali ili ne verovali.
Kad ostaneš sam između zidova svoje usamljenosti u preispitivanju smisla i besmisla, shvatiš da su ljubav i praštanje jedini smisao u tom besmislu i jedino što vredi da bi se živelo. U tom smislu, opraštajte svojim zabludama, kako bi lakše podneli one nove, koje nadolaze, baš kao ovaj sneg koji plete pahulje ostavljajući za sobom poslednje tragove zime.

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/

Zorica Tijanić
Zorica Tijanićhttp://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.