fbpx
spot_img

Poezija je ponovo u modi: U tišini bele zime

Ima nešto u toj zimi. Nešto posebno. Nije to samo belina. Paučinasti obluci kao da su stvoreni za hladne dodire. Zvukovi su mnogo lepši, samo treba oslušnuti. Obično se obaziremo na slike dok sva druga čula potiskuju titraje. Škripi pod nogama. Sneg. Suv i težak. Tesno je ispred koraka. Ne mirišu samo drva vojvođanskom. Pucketaju, razgoreva se vatra, lože se badnjaci, a pred crkvom se budi nada. Srce počinje da veruje. Lede se prsti a lišće šušti pretvarajući se u crni prah.
Kao januarska zima, teška, bela i uporna, takva su bila njegova nastojanja da me osvoji. Ali uzalud beše i njemu i dobrom raspoloženju da otope led sa duše. Zakovalo inje posvuda. Odavno već. Ne može se kroz led do topline. Pogled ostaje prazan. Prozor zamagljen. Ni da nacrtam srce, a ni kuću. Kamoli cvet. Ruke sve hladnije. Ne osećam ni prste ni krv kroz drhtaje. Bela tama januarske zime zatočila. Samo još pahulje prosipaju biserni prah i to pravo u oči.
Moglo bi biti čarobno da je tu neko blizak, neko moj. Ali iluzije o grudvanju su samo u romantičnim pričama. Potrajalo bi još zimu ili dve da je započelo. Možda ni toliko ali dovoljno da se ispišu rečenice i bace u vatru. Ostali bi tragovi u snegu, a onda bi otapanje svelo čaroliju na bljuzgavicu…
Lakše se vratiti svakodnevnici u kojoj nema čuda i patnje zbog velikih ljubavi. Od zimovanja do letovanja u monotoniji života krećemo se na vrtešci, između nekoliko šala i dva osmeha, nimalo i nikome značajna. Ko je krivac za ovo potonuće? Sneg ili spuštanje na zemlju? Realnost ili iluzija? Pogrešne predstave o životu, neko ili nešto treće? Zahvalni za ono što imamo, živimo dan po dan. Kako dalje kroz smetove i ledene kiše? Kako, kada smo sami sebi slab oslonac?
Zima će potrajati. Duga i bela. Između mirisa drva i čaja. U razgovorima o pesništvu, novim temama i inspiraciji za izmišljene priče. U pucketanju vatre. Toplom čaju i mirisnoj kafi. Posutom šećeru po vanilicama. Doći će i proleće. Ne baš tako brzo, ali će doći i to proleće, potom leto kao islednik, dugo, oholo i plavo. Jesen u rapsodiji boja i kestenja, i tako u krug dok nam se ne zavrti u glavi od godina u kojima se ništa ne dešava osim čekanja i opet samo čekanja. Zatvoren krug istopiće se pod nemirom i prerasti u tišinu. U bezglasju će porasti i nastaviti da preliva čaše, jednu po jednu dok ne poplavi sve oko sebe.
I nakon toga, opet i samo praznina. Obrisan prostor. Kontuzija prelomljena strahovima i drhtaji od nesanice. Zašto bi srce zapamtilo a duši tražimo da miruje. Zato što je život takav. Zato što je duga tama belih januarskih tišina i hladne ruke, pogled utopljen u jedinstvo ambijenta, u suvu tišinu predela bele zaleđene zime.

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/

Zorica Tijanićhttp://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.