14. Decembra 2019. | 10:13
Početna / Strip / Rekvijem za san o kvalitetu: Vekovnici, prva sezona

Rekvijem za san o kvalitetu: Vekovnici, prva sezona

…Bila jednom jedna zemlja. Jedna mala, ne preterano razvijena zemlja. Zemlja sa dugom i čvornovatom istorijom, sa turbulentnim (ne)razvojem, sa velikim kulturnim nasleđem. Zemlja koja je loše odrasla i koja iz nekog razloga lošije sazreva i kojoj preti zeznuto staračko doba. U toj zemlji bejaše ljudi koji su gradili nešto za nadolazeće generacije, nešto u to doba nezamislivo, u ovo doba neprimećeno, nešto što je zapostavljeno ne svojom, već krivicom sticaja okolnosti i stečene okoline. Ljudi koji gradiše to nešto odbijahu da ustuknu, te je svaki naredni korak bio bolji, jači, s većim inatom. Ali zemlja se nije menjala; vremena nisu bivala bolja, samo su se šminkala tako. Svelo se na primer princeze kojoj treba heroj na belom konju da je izbavi iz trnovitog dvorca.

 

Ovim rečima počinje tekst potpisnika ovih redova na blogu HotforHoth, tekst pisan pre dve godine, tekst o strip serijalu „Vekovnici“, i daleko od toga da je prvi ili poslednji o istim. Fenomen Marka Kraljevića, besmrtnika, i Čena, vampira, počeo je svoj život u „Politikinom Zabavniku“ pre gotovo osam godina, paralelno živeći – tačnije, životareći – u albumima izdavača „System comics“. Do današnjeg datuma „Vekovnici“ su nakupili sedam plus jedan albuma, što ih čini jednim od najdužih balkanskih strip (album) serijala dvadeset i  prvog veka. Uz to su sakupili i čak osam skicarnika zvanih „Vekovnici: Sketchbook“ gde su izložene skice, ilustracije i table svih crtača koji su na ovaj ili onaj način doprineli serijalu; o njima će više reči biti nešto južnije u tekstu. „Vekovnici“ se takođe mogu pohvaliti i jednim srpskim strip prvencem – imaju svoj spin-off serijal, „Beskrvni“. Čak i dva, ako se geg-kaiševi „VEKOVNICIte“ uračunaju, koji kanonski ne pripadaju glavnoj priči, no i o tome će se pisati još duž ove pisane govorancije. Prvenac imaju i u vidu temata celog jednog broja književnog časopisa „Gradina“, što će opet biti dalje obrazloženo kako ova slova odmiču. Pol Gravet, britanski strip teoretičar, kritičar i publicista, je dva albuma serijala uvrstio u svoj izbor za najbolje svetske stripove u godinama izlaska istih, ali i o tome će biti reči hvale i spekulacije u nadolazećim pasusima. Serijal je prošao kroz pet  grupnih izložbi u četiri različita grada (Beograd, Valjevo, Zaječar, Leskovac), bio proglašen za strip događaj 2012. godine od strane časopisa „NIN“, objavljivan u desetak strip časopisa širom zemlje i regiona, pobrao kritičke tekstove od zavidnog broja pisaca, teoretičara, kritičara, scenarista, izdat i prodavan je, pored Srbije, u Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Rumuniji, čak je proizvedena i statuetica jednog od likova iz serijala…

foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović

Da, o mnogo čemu će biti reči u daljem tekstu, izgleda. Ali to su sve faktografski podaci. Pravo pitanje je: šta je to kod „Vekovnika“ što je zavredilo ovakvu i ovoliku čast na polju domaćeg i balkanskog stripa?

Pa, valja početi od početka. A taj početak je Leskovačka škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“ i njena dva najaktivnija i najplodnija predavača – scenarista i teoretičar Marko Stojanović i crtač Srđan Nikolić Peka. Nakon ranih napora da se ustanove Balkanske smotre mladih strip autora i da se održi škola stripa s tačno nula ulaganja lokalne vlade, kao i ranih napora u izdavaštvu (koje je počelo časopisom „Arsenal“, a delimično se nastavilo u „Strip Pressingu“), valjalo je izdati i pokoji strip. Sledeće „nakon“ koje je došlo je bilo nakon albuma „Postelja od gloga“ – scenaristički većinom Stojanovićev, sa jednim crtačkim udelom Srđana Nikolića Peke – te albuma „Crne duše#1: Bezdan“ i „Maks Debris: Ispovest pravog krivotvoritelja“ (oba scenaristički Stojanovićeva; drugi išao redovno u „Politikinom Zabavniku“). Činjenica unutar zagrade je podstakla scenaristu ovog dvojca da kreira prvi u nizu albuma domaćeg stripa u maniru frankobelgijskih avanturističkih, pod dogovorom da izlazi paralelno i u „Zabavniku“ i kao albumsko izdanje izdavača „System comics“. Primarne ponude za crtež otišle su četvorici stripadžija – pored Peke i Radeva, ostala dvojica su Vladimir Aleksić  i Nebojša Pejić, svako (sem Radeva) kasniji nosilac po jednog albuma. Godine 2007. rođen je „Rekvijem“ i samim tim otpočela priča o Marku i Čenu, priča koja će u sebi sadržati i iz sebe projektovati čitav jedan mikrokosmos likova, događaja, ciljeva i akcije. Usred Beča vampir Čen igrom slučaja naleće na Marka Mrnjavčevića, sledi tarapana; sa druge strane, izvesni Mercer naručuje muzičko delo od izvesnog Mocarta, dok izvesni belo odeveni vampir nastoji da neke ljude rastavi od glave, a neke druge povede na put. A poskoči i pokoja dvorska luda, zvana Til Ojlenšpigel, da zabavi sebe i zavadi narod. Saznaje se da je Marko besmrtan, da vampiri postoje, da jedan od troje mudraca poseduje mapu koja vodi nekuda, a koju svi žele zato što baš tuda vodi. Tilu ode glava, a Marku dođe u glavu da ima novog prijatelja.

Mnogo je toga kvalitetnog u „Rekvijemu“. Peka je heraklovski preuzeo zadatak crtanja ovog štiva, dok je Stojanović tek toliko dozvolio svom rasadniku ideja da urodi plodom. Mnogo je vrteti po petnaestak tanjira na štapu, pogotovo kada je svaki tanjir, u vidu svakojakog fantastičnog ili narativnog elementa, obimna i obilna priča za sebe. Ali se kohezija vidi i, poput stvarnog Mocartovog Rekvijema, tek je uvod u nešto mnogo veće, jače i epskije.

foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović

Naredni album, „Pasji životi“, je po nikada skromnom mišljenju ovog još manje skromnog autora stvaralački vrhunac serijala, a objektivno gledano jedan od par pri vrhu. Marko i Čen su na brodu punom psoglavih, pa u ćelijama zatvoreni od strane psoglavih, a u ćeliji s njima – jedan psoglav. I jedan čiča. Glavnina tabli, pak, odlazi na temu albuma – snazi priče i pričanja. Svako daje svoj narativni doprinos, te se polemiše bitnina početka i kraja priče, prećutanog podteksta i, nakon ovih delova priče, nje kao celovitog entiteta. Saznajemo pomalo o gresima pojedinaca, gresima čitave rase, gresima onih koji navode na dalje grehove, gresima onih za koje se smatra da su bezgrešni… Stojanović je delimično odabrao ovakav tip pripovedanja i zato što, za razliku od „Rekvijema“, ovde rade nekoliko različitih crtača. Vlada Aleksić je odgovoran za priču-vodilju, dok ostale ilustruju Tihomir Čelanović, Aleksandar Sotirovski, Borivoje Grbić, Radomir Izgarević i Denis Dupanović. I priče imaju svoj šmek. Markova vuče na epsku poeziju, na onu jednu avanturu junaka kojom izbegava da se hvali. Čenova je više orijentalne prirode, sa atmosferom istorijske drame i akcionog filma. Grošnikova je skoro pa klasična bajka, dok je Stojanova anegdota prepuna sirove energije i jezovitih implikacija. I naravno, tu je dodatna priča o mački i mišu (i Bogu, i anđelu, i đavolu) urađena gotovo diznijevski. Dijalozi među likovima su na mestu, humor uspeva u 90% slučajeva, a čak su i klišei iskorišćeni na najkreativniji mogući način. Ujedno, „Pasji životi“ su kao ono odmaralište između dva duga reda stepeništa usred vrelog dana po prelasku na šesti sprat: em su korisni glede sopstvene svrhe progresa priče, em su sami po sebi blagoslov u malom.

Naredna dva albuma su prisno povezana do te mere da im i naslovi idu jedno uz drugo. „Prah“ i „Pepeo“. Oda smrti i vraćanju svega na svoje mesto. Secigen, psoglav sa ožiljkom preko oka, kreće prognan po mapu da opravda svoju izgubljenu čast. Demijan i Mercer kreću svojim putem radi uzdizanja drugonavedenog u viši čin vampira, jednog od Dvanaestorice. Paralelno ide i priča o Henriju i njegovom odnosu sa vatrom, a Čen se priseća podučavanja Jina (mladog vojnika kojeg je porazio u „Pasjim životima“), pa konsekventnog gubitka istog. Albumi su toliko prisno vezani da ih crtački i vodi uglavnom jedan čovek, gorostas stripa Republike Srpske Milorad Vicanović – Maza. Naravno, nije u tom trudu sam. U „Prahu“ mu pomaže Igor Jovčevski, a u „Pepelu“ dvojac Daniel Atanasov i Filip Andronik. Kada se sabere i oduzme, priča ova dva albuma adekvatno funkcioniše kao samostalna. Negativci dobijaju svoje (konkretno Riđi i Demijan), moralno sivi takođe propate (Henri, poluuhoimajući psoglav izdajica, Mercer), mada ni pozitivci ne završavaju bolje. A ima vremena da u sliku ušeta i Aleksej i najavi sopstveni serijal u vidu napomenutog spin-offa „Beskrvni“ (konkretno album „Mrtva straža“). Takođe vidimo i prve konflikte dva glavna aktera, vrlo pijanog Marka i vrlo pokajnog Čena. Konflikte koji se razrešavaju već pri kraju „Pepela“, ali koji pravi konec dobijaju u narednih par albuma. Valja pomenuti i vrednost propratnih priča. U „Prahu“ saznajemo malo o Demijanu, zašto je takav kakav je (brz, okrutan, nemilosrdan, uvek beo, uvek gospodin-čovek) duž lepe kozačke narative; crtački stil Jovčevskog se ovde uklapa mahom zbog pažnje crtača prema odeždi i okruženju ne-još-vampira u njegovom ranjivijem dobu. Podjednako uklopljen je i stil Daniela Atanasova u „Pepelu“, ujedno i prvi manga izlet serijala. Čitava sekvenca Čena i Jina deluje kao jedno mini-poglavlje „Naruta“ ili „ĐoĐove bizarne avanture“, kao i većine SNK igara. Pokreti su jasno vidljivi i glede dinamike ovo je najrazigraniji deo „Vekovnika“ uopšte. Drugi po redu je najverovatnije Andronikov odeljak pri kraju istog albuma; razgovor anđela i đavola, sem što je krcat suptilnim humorom, pljušti treperavim kolorom što u stopu prati kinetiku likova.

foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović

Naravno, logika diktira da posle četvrtog albuma sledi peti, ali ne – pre petog je pala kreativna bomba u vidu duplog albuma broj nula, „Bajka i druge istine“. Kompendijum od 14 kratkih priča, ovaj album predstavlja mitološku pozadinu serijala, u jednom malom delu i celu kosmologiju istog. Čitalac uči o nastanku psoglavih, o đavolu i njegovim delovanjima, o odnosu vampira i psoglavih, o vatri i njenom odnosu sa ljudima…spisak je preveliki za navođenje svega. Ali zato spisak crtača nije – Tihomir Čelanović, Aleksa Gajić, Miroslav Mrva, Mijat Mijatović, Maksim Šimić, Mihajlo Dimitrijevski TheMičo, Damjan Mihailov, Boris Bakliža, Uroš Begović, Denis Dupanović, Filip Andronik, Robert Solanović , Radomir Izgarević, kao i par ilustratora dodatnih „kartica“ (uz navedene Miča, Mihailova i Mijatovića, tu su Zdravko Girov i Nikola Matković), pa onda ilustratori naslovnica Đorđe Milijanović, Ivica Stevanović, Milenko Tunjić, Lazo Sredanović, Ozren Miždalo, Ivan Koritarev, Andrej Vojković, Iztok Sitar, Sebastijan Čamagajevac, Milan Antanasijević, Saša Arsenić, Siniša Banović, Aleksandar Sotirovski i par njih navedenih ranije. Svi ovakvi i ovoliki majstori za majstorsko napisano delo. Iako su dijalozi pretežno između životinja, natprirodnih bića i prosečnih ljudi, album toliko odiše humanošću da gotovo razgovara sa čitaocem (u par stripova i bukvalno). Svaka od pričica deluje kao narodno, usmeno predanje, kao one stare srpske priče o nastanku ovoga ili onoga što su se čitale u sklopu lektire u ranijim razredima. „Bajka i druge istine“ je jedan od onih albuma „Vekovnika“ gde je izrazito teško naći manu. Toliko je dobar da je jedini od albuma do sada izašao sa DVE različite naslovnice – jednu je radio TheMičo, a drugu Rajko Milošević Gera.

Kako onda nadmašiti jedan od najboljih albuma u serijalu? Teško, ali su naslednici dovoljno dobri da stoje na sopstvenim nogama. „Duhovi u boci“ se namešta kao zatišje pred buru, album koji predstoji zaključku priče Marka, Čena i mape, i naravno da će biti još jedan rukavac koji dodatno gradi mitologiju. Takođe je i album pretežno u crtačkoj odradbi mladog Marka Nikolića, sigurno jednog od najboljih učenika Leskovačke škole stripa, poznatog po njegovom aleksrosovskom stilu i žestokom osećaju za detalje i (povremeni) hiperrealizam. Uz njega je tu i Borivoje Grbić, a dodatne dve priče crtački potpisuju Nikola Matković (takođe polaznik Leskovačke strip-škole) i Dalibor Talajić. Radnja „Duhova u boci“ prati Marka Kraljevića na svom putu kroz šumu uz Relju Krilaticu i Miloša Obilića. Svako, naravno, naiđe na svoj izazov – Relja i car Dukljan se sučeljavaju, Miloš i Divljan razmenjuju udarce, a Marko učestvuje u trci sa Todorcima i prvi put dobija legendarnog Šarca. Gotovo se ništa ne završi kako treba, čak ni po likove van glavne priče (siroti Kaliban…da, onaj Šekspirov). Samim tim, „Duhovi“ su emotivno možda najteži, i globalna poruka je neuspeh: neuspeh Relje protiv Dukljana i njegovih vodenjaka, neuspeh-u-uspehu Miloša Obilića, neuspeh Divljana, neuspeh Todoraca, neuspeh stanovnika okeana da nabave mapu, i – ultimativno – neuspeh Marka koji ga vodi na napijanje.

foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović

Tonalno, poslednji odeljak (iako ne i poslednji album u ovom stripovskom ciklusu) „Čudovišta“ odudara, jer je misterija upletena u gotovo lavkraftovski teren. Ovde se skončava priča o mapi, predstavljeni su par novih likova (između ostalih i Alea, Amazonka) i polako sve dolazi u krug na svoje mesto. Glavninu albuma radi Nebojša Pejić, u svom drugom albumskom susretu s Markom Kraljevićem, i album poseduje dijametralno drugačije vizuelne osobine – deluje kao draperija, kao fino sastavljeno slikarsko remek-delo. Priča, za razliku od prethodnih, je pomalo pitoma, što će delovati čudno za kraj jedne epopeje, ali što daje atmosferu skučenosti svakom kadru. Saznajemo da je sveštenstvo sve samo ne bezgrešno, da je kapetan sve samo ne oličenje hrabrosti, da i u Marku postoji trunka inkvizitivnog razmišljanja, da Alein primer pokazuje da se knjiga ne sudi po koricama, a potvrđuje se fakat da Čen odbija ostavljanje ljudskih žrtava za sobom zarad održavanja života. Uz to, prošeta se kakogde i Frankenštajn, a i njegovo čudovište. Akcije u „Čudovištima“ ima, ali je u glavnoj priči data sporadično, kao sredstvo pre nego glavni cilj (za razliku od, recimo, „Pepela“). Konverzacija i scene prisećanja vuku ovaj album i daju mu na težini; i bez obzira na moguću statičnost istog, dosta je življi od „Duhova u boci“, sa možda suptilnijim humorom duž cele priče. Dodatne dve priče, proistekle iz crtačke ruke Mijata Mijatovića i Gorana Sudžuke, su pretežno Aleine; mada služe da je dodatno izgrade kao lika, ne ističu se ničim što slične kraće priče u prethodnim albumima nisu imale. Ono što pridodaju „Čudovištima“ je veća animiranost u pokretima. Još jedan kuriozitet ovog albuma je to da je izvorno planiran kao treći po redu, odmah nakon „Pasjih života“.

Poslednja epizoda u ovom (epskom? Lirskom? Dramskom? Stripskom?) ciklusu, prikladno nazvana „Na kraju krajeva“, je još jedan dupli album, satkan od dvanaest priča, otprilike isto toliko crtača, kolorista, tušera i ilustratora, ali bez Marka i Čena. Ovaj album služi kao adekvatna postavka za univerzum „Vekovnika“ i, za razliku od „Bajke“, sadrži događaje koji su manje mitski i više „istorijski“. Ovaj album je priča o mapi, Ekskaliburu, Arturu, Merlinu, Persivalu, mudracu, Banši, Baloru Zlog oka, Francisku Pizaru, ser Džejmsu od Greja, Riđobradom, Jaroslavu, Demijanu, Tilu, Alei, Crnom psu…Nema čega nema u ovom albumu – neki će izdati svoje i sebe zarad spasa svojih, ali ne i sebe; neki će ispratiti misiju do kraja, gde umiranje nije ni opcija dok se ne ispuni zadatak; neki će raditi ono za šta su plaćeni, otprilike dok im ne krene nizbrdo; a neki će se prosto zabavljati. Puno je aspekata albuma „Na kraju krajeva“ – poput činjenice da je skoro svaki strip pobrao pokoju nagradu na strip festivalima u zemlji i regionu – i to taman dovoljno da ga smeste na jedno solidno mesto po pitanju kvaliteta i među „Vekovnicima“ i među srpskim strip albumima inače.

foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović

A taj kvalitet se pokazuje na nekoliko fronta. Već je pomenut Pol Gravet i njegova odluka da čak dva albuma uvrsti u izbore za najbolje, svaki pojedinačno za svoju godinu izlaska. Već je pomenut i književni časopis „Gradina“ i njegov temat o „Vekovnicima“; nije strana pojava da književni časopisi na našem terenu govore o balkanskim strip autorima („Gradac“ je imao jedan dvobroj o Andriji Mauroviću, kao i jedan o Enki Bilalu), ali je ovo prvi slučaj da jedan serijal dobije takvu čast. Sama inicijativa za pokretanjem strip-kaiša „VEKOVNICIte“ u makedonskim krugovima, kao i izrada figurice po liku iz serijala (što je praksa koja se odvila i kod jednog drugog domaćeg albuma „Družina Dardanele“, sa figurom Koštane), pokazuje ljubav drugih autora prema serijalu. Kao i inkluzija lika scenariste Marka Stojanovića u nadolazeći nastavak stripa „Projekat Venus“. Kao i čitav jedan (budući) broj „Vekovnika“ kojeg su ekskluzivno crtali bugarski autori. Tu su, naravno, i nebrojene nagrade koje je serijal osvojio, bilo preko odvojenih kraćih priča, bilo preko serijala kao celine. Ista stvar i sa priznanjima od strane eminentnijih časopisa i institucija. A tu je i jedna možda veća čast. U ranim danima Balkanskih smotri mladih strip autora, za nezvaničnu maskotu istih se smatrao vampir Luka Vranić, u to doba poznat kao možda najuspelija strip-kreacija (pretežno) Marka Stojanovića u albumu „Postelja od gloga“. Tu ulogu su zvanično i sveukupno preuzeli Marko i Čen. Nema Smotre gde ne ispadne neka ilustracija ovog dvojca ili nekog lika iz njihovog okruženja. Nema govora o Leskovačkoj školi stripa van Leskovca, a da se ne prozbori reč-dve o vampiru i besmrtniku i njihovim kosmopolitskim avanturama. Isto važi i za njihovog mlađeg brata, „Beskrvne“. Dotle ide da se javljaju i na plakatima drugih festivala (poput Salona stripa u Laktašima).

Toliko je jaka priča o „Vekovnicima“. Serijal koji je vezao gotovo čitav region, koji je spojio preko stotinu i dvadesetoro ljudi na ovaj ili onaj način, koji je svojeručno podigao kvalitet domaćeg stripa na jedan zavidni nivo, koji je inspirisao renesansu na domaćem terenu, koji je pokazao da je moguće ne samo napraviti srpski – i da ne zaboravimo, balkanski – strip serijal koji nije popularan samo zbog stare slave izlaženja u ovom ili onom časopisu osamdesetih, odnosno devedesetih, već i razvaliti istim tim serijalom do te mere da stiče međunarodno priznanje. Strip serijal koji je dao ljudima podstreka da svojeručno grade novi srpski strip, da nova dela imaju prostor da rastu i razvijaju se. I mnoga su to postigla (reizdavanje „Ljubaznih leševa“, „Korporativni pandemonijum“, „Zabava za celu porodicu“). Strip koji je posredno dokazao da je medijum devete umetnosti upravo to – umetnost, i da je već bilo vreme validno prikazati to (serijal „Linije fronta“ i izdavanja „Niti umetnosti“ na našem terenu vuče barem sićušnu zahvalnost odavde). A jeziva stvar je to što su ovih sedam plus jedan albuma (uz dva albuma spin-offa s Aleksejem) tek prvi čin. Tek se spremaju silne kadrirane pripovetke, sa ljudima i bićima od sorte, sa čudnovatim područjima, stravičnim vlastelinima, sa proljevanjem krvce, sa puno i prepuno mesta za rast na najmanje dve, a najviše onoliko vremenskih odrednica koliko beskraj dozvoli. Ukoliko ove reči ne zavređuju puno poverenja, sigurno zavređuju reči Zorana Stefanovića, Zorana Đukanovića, Borisa Lazića, Ace Celtica, Pavla Zelića, Milana Konjevića, Dejana Stojiljkovića, Đorđa Milosavljevića, Vladimira Lazovića, Uroša Smiljanića, Zorana Jakšića, Gorana Skrobonje, Vladimira Kecmanovića, Marka Šelića Marčela, Dalibora Talajića, Bojana Đukića, Dejana Đokovića, Miljenka Horvatića, Željka Obrenovića, Zlatibora Stankovića – sve pisci, scenaristi, crtači, teoretičari, kritičari, muzičari, reditelji, generalno ljudi od pera i kreatori svih boja i rasa sa mnogo većim i jačim renomeom od autora ovog teksta, a rame uz rame sa serijalom o kome je u tekstu reč.

Ovo je dvateset i prvi vek, vek „Vekovnika“. Vek kada na srpski i balkanski strip treba biti ponosan.

foto: Marko Stojanović
foto: Marko Stojanović
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).