Intervju novinara i pesnika Nikole Trifića dat sajtu „Artkum“ koji se bavi afirmacijom kulture i umetnosti na prostoru bivše Jugoslavije. Intervju je vodila urednica sajta „Artkum“ Suzana Rudić.
Suzana: Koji su tvoji pesnički uzori? Kako ti tkaš svoju stvarnost u pesmi, a kako van pesme? U jednom momentu kažeš ,,živeti van stihova, znači živeti srećno’’. Da li poezija sa sobom osim moći isceljenja nosi i neku vrstu kletve?
Nikola: Složio bih se sa poslednjim što si rekla. Poezija u neku ruku jeste i isceljenje i kletva, naravno, na neki čudan i specifičan način. Ipak, pre svega, mislim da je poezija sudbinska predodređenost, i to ne samo u vidu određenog talenta za pisanje pesme, već u širem sklopu emotivnih, duhovnih, i psiholoških crta koje jedan pesnik ima, a koje u kombinaciji sa samim poetskim talentom dovode do toga da se iznedri pesma. Čovek je čudna zverka, u stanju je da nauči svašta; nauči da vozi avion, formulu, da barata raznim mašinama, da radi operacije na mozgu, nauči jezike; ali još niko nije naučio da piše pesme- to ili imaš ili nemaš. Zato i kažem da je poezija u velikoj meri vazana za sudbinu: nisi ti birao, koliko si na neki način izabran, a što može da bude- kako si ti primetila „i iscelenje i kletva“, i ta dva se u stvari prepliću, sve zavisi od okolnosti, od tvog doživljaja, i od na kraju krajeva sreće u životu. Što se uzora tiče, ima ih dosta, uopšte u književnosti. Ne idealizujem svoje uzore, nema idolopoklonstva kod mene. Ne mogu da kažem ni da od njih učim; nije ovo zanat koji se tek tako „peče“. Jednostavno uživam u njihovim delima. Dostojevski je moj najveći književni uzor, pa redom Tolstoj, Hemigvej, de Sarvantes, Gogolj, Čehov, Markes, Man, Andrić, Bora Stanković, Sremac, Đosić. Naravno, i Njegoš. Prilično sam otvoren po pitanju stilova, prijaju mi različiti žanrovi- volim avanturizam Džeka Londona, ali i psihologiju Sartra; obožavan sva dela Branislava Nušića. Inače, Nušić mi je baš jako, jako drag! Zoran Ćirić, moj sugrađanin je veliki majstor pisane reči. Takođe, moram da pomenem još dvojicu Nišlija koji su kao naši savremenici pored „Magičnog Ćire“ sebi verovatno kaparisali mesto u večnosti: Branislava Jankovića i Dejana Stojiljkovića. Mada, ne znam u kakvim su međusobnim odnosima poslednja trojica pomenutih pa, možda nije trebalo da ih stavljam u isti kontekst, ali nema veze, ako budu čitali- oprostiće mi. (smeh) Hoću da kažem: Volim i savremenu književnost, recimo da dodam Kecmanovića; čekam da pročitam poslednji roman Slobodana Vladušića. Još nisam čitao ništa od Tabaševića, a nekako imam osećaj da će mi se svideti; eto, on je i mlađi od mene. Volim Basaru, mada je on sa svojim političkim stavovima ozbiljan agresor na moje živce. (smeh) Ah, da, ti si me u stvari pitala za pesnike. (smeh). Sve počinje sa Dučićem- mojim velikim pesničkim, ali i šire gledano književnim uzorom. Zatim idu Laza Kostić, Miljković, Zmaj, Dis, Rakić, Bojić, Vojislav Ilić, Mika Antić, Duško Trifunović, Matija Bećković, Desanka Maksimović; naravno, Jesenjin, Majakovski, Puškin, Neruda. Kada je poezija u pitanju, prednost dajem domaćoj u odnosu na stranu. Kod proze je to obrnuto. No, moram da dodam još nešto. Nisam od onih koji čekaju da neko umre, ili u boljem slučaju da bude šire priznat da bi mu dao poštovanje. Imam veliki „respekt“ za ljude iz mog okruženja, pesnike i pisce, koji poput mene spadaju u red neafirmisanih, a koji su me kupili i svojim radom, ali svime što jesu i kakvi jesu. Recimo, pre godinu i po dana upoznao sam se sa radom pesnikinje iz Zvečana, Nevene Milosavljević, i bio fasciniram. Devojka ima nestvaran talenat, a pride je supruga, majka dvoje dece i profesor književnosti. Tu devojku bih vodio od grada do grada kao model: kako treba da izgleda žena 21. veka. Zatim, ti draga Suzana, imaš samo 24 godine i u najpozitivnijem smislu zavidim ti kako pišeš, zavidim na tvom obrazovanju- i suštinskom i akademskom, na tvom ponašanju; i ti bi draga Suzana mogla na međugradsku turneju kao model. (smeh) Sava Grujić, moj prijatelj iz ravnog Banata, čovek koji nekoliko sati dnevno radi kao pekar a uz to stigne da piše sjajne pesme i još bolje priče. Elem, postoje dame i gospoda u poeziji i prozi poput: Danijele Trajković, Ane Jovanović, Kristine Janković, Nade Karadžić, Olge Tomović, Melihe Miljević, Žakline Bagaš, Slađane Pupović, Mirjane Svetozarević, Nevene Tatić Karajović, Jadranke Bežanović Sovilj, Duške Kontić, Nataše Lečić, Sanje Radulović, Vanje Parače, Labuda Lončara, Stojana Ratkovića, Darka Habazina, Slobodana Đurovića, Milorada Ćosića, Zorana Petkovića, Nemanje Ilića, Nebojše Stojoskog, Vladimira Radovanovica, Anđelka Zablaćanskog, ili nekih baš mladih ljudi sa prezimenima: Đorem, Kosovac, Šupić, Stevanović, Blagojević, Ivić; neki od njih se bore da objave prvu zbirku ili knjigu, neki su objavili i dve, tri, neki čak i desetak, ali to su ljudi koji nisu poslušali savet „odustani šta će ti to“, i nastavili su da se bore iz čiste ljubavi, često bez ikakve materijalne koristi, i u ovom „ćoravom“ vremenu svi vi ste mi uzori na neki način- i trebate da budete; sve vas volim. U umetnosti je važno da operišeš sebe od bilo kakve sujete i da uživaš. Uživaj u boljem od sebe, zahvali Bogu na njemu! Zamisli da je na njegovom mestu još jedan gori?! Jedan pesnik ili pisac više je jedan ubica, silovatelj ili „rijaliti igrač“ manje- zapamti to! Radujmo se svakom ko piše, ko stvara, ko je kreativan. Ne treba doći u situaciju da ne vidimo šumu od drveta! Eto, nabrojah bataljon, a sigurno sam nekog ispustio? Zato su sve liste i proklete. Ali nema veze, evo obećavam da ću sledeće godine kada mi budu dodeljivali „Nagradu Đura Jakšić“ pomenuti bar sto ljudi. (smeh)
Suzana: Tvoja velika inspiracija je žena, veličanje žene. Ljubav prema ženi. Veličaš je kao što su to radili velikani poezije, Jovan Dučić, J. J. Zmaj, Vladislav Petković Dis. Da li bi mogao napraviti paralelu u prikazivanju žene u poeziji nekad i sada? Šta se promenilo i da li se ideal ljubavi i ženske lepote možda na rubu margine?
Nikola: To je možda i zbog „Stokholmskog sindroma“?! Da sam se kojim slučajem rodio sa tri srca, čini mi se da bi žene našle način da polome sva tri. (smeh) Šalu na stranu, imam ja i napisane izuzetke, ali retke, nijansirane, tako da ti je zapažanje dobro, u pravu si. „Veličam žene i “zbog svega” i “uprkos svemu”! “Zbog svega” zato što zaista mislim da su žene i viša i uzvišena bića, a “uprkos svemu” zato što čak i kada neka konkretna žena poljulja tu moju početnu premisu, ipak, ostajem pri njoj; pri toj premisi, idealu- neko će reći i utopiji. Ako bih pravio paralelu, onda je moj odnos prema ženama najsličniji mom odnosu prema domovini. Ja sam nepopravljivi patriota. Ne može ova jadna Srbija toliko da me, da prostiš zajebe- koliko ja nju mogu bezuslovno da volim. Što se žena tiče, na žene iz stvarnosti gledam prema kalupu moje žene iz mašte. Kada me stvarnost zaslepi, prevari i razočara, malo odbolujem, i to uglavnom uz primenu kafanske terapije, pa krenem, sve “Jovo nanovo”. Da li u celoj toj priči ima previše idealizma, previše maštarenja? Sigurno da ima, ali na kraju krajeva ja sam takav, to prosto izlazi iz mene na taj način. Uvek mi je draže da poginem vođen nekom idejom, nego da me praznog, bez žara samo poklopi vreme. Ne radi se tu o naivnom pristupu životu. Taj “racio” na koji se ljudi često pozivaju je uglavnom samo izgovor za nedostatak hrabrosti i vere, nešto kao sopstveni vetar u leđa za hod po liniji manjeg otpora! Mislim da ljudi potcenjuju slavnu i uzvišenu smrt, a precenjuju život u formi životarenja. Mislim da se previše plašite svega- to je moja poruku ljudima. Život ima smisla samo ako se živi vođen nečim uzvišenim, to je odgovor života na njegovu prolaznost; u suprotnom je život samo matematički interval od kolevke do groba. Da dodam: najčešće jadan i bedan interval. Istina u kolumnama, kada pišem kritiku društva, ili u proznom pisanju, znam da budem malo oštriji prema svemu, pa i prema ženama. Često zauzmem skeptičan stav prema ljudskom rodu u celini, preispitujem svrhu njegovog postojanja, akcentujem mane i poroznost ljudskog karaktera, ali se i tada trudim da napravim otklon od nihilizma koji mi nikako nije blizak, a da zadržim odnos poštovanja prema ženskom polu. Na nekom koncu, mogao bih da kažem da se prema ženama odnosim onako kako bih voleo da se neko sutra odnosi prema mojoj ćerki, naravno, ako je budem imao. Iskreno milsim da su žene najveći dragulj na ovom svetu, i razog zašto je privilegija biti heteroseksualni muškarac, leži u tome- što taj dragulj možeš da spoznaš u punom obliku, u punoj formi i suštini. Da nije tako, čini mi se da bi koračanje kroz život bilo kao da ulaziš u galeruju sa najlepšim slikama, ali potpuno slep. Moje, kako si ti rekla “veličanje” žena, može da se gleda i kroz nekolika aspekata: sociološki- kao podrška zbog često neravnopravnog položaja žena, opet vođen i ubeđenjem o jednakosti i ravnopravnosti, zatim etički- kao izraz drugačije vrste poštovanja, recimo kao odnos prema majci, sestri, ili dobroj koleginici, bliskom biću; ali i psihološki- koji je vazan za onu Frojdovu definiciju libida i muške potentnosti, jer žene u meni mogu da probude ono što ne može niko drugi ili što ne može ništa drugo. Muškarac u procesu svog sazrevanja, uzdizanja i svoje spoznaje mora da učini dve stvari: prvo- da pronađe i probudi viteza, čuvara i zaštitnika u sebi, i drugo- da takođe u sebi, nikada u potpunosti ne ubije i ne uspava životinju; naravno, životinju u najpozitivnijem smislu. Ta dva međusobno moraju da se dopunjuju, kao dva dubl igrača u tenisu. I da budem skroz iskren: Pogledajte se samo!? Zar niste divne? Mada, muškarci imaju jednu prednost: u proseku bolje pišu pesme. (smeh) Jedna žena verovatno nikada neće napisati “Santa Maria della Salute”, ali samo zato što su žene muškarcima mnogo veća inspiracija nego muškarci ženama. Vi ste rođene da budete inspiracija! I zato je možda i najveći greh žene, da odustane od toga da bude žena: kao muza, kao zvezda vodilja, kao okidač muške strasti, i pre svega kao majka! E sad, što se tiče ideala ljubavi i ženske lepote, odnosno da li je to danas na margini? Vidi: i to, kao i ostali ideali, danas se nalaze tamo gde smo ih mi ostavili juče, ili danas ujutru. Ništa nije slučajno, i ništa se ne dešava samo od sebe. Društvo kakvo imamo nije uzrok nas ovakvih, nego je naša posledica, uzrok smo mi. A zašto je to tako? E, to je prilično kompleksna tema koja zahteva jedno duboko razglabanje, a mi smo već odužili. Drugom prilikom.
Suzana: Kako pronalaziš balans između novinarskog izražavanja u kome si prilično britak i nepokolebljiv i pesničkog koji karakteriše romantizam, lirika u kome upoznajemo tebe kao samotnjaka? Koji je to moment kada se povučeš u sebe i iznedriš stihove na koje ne mogu ostati imuni ni ženski ni muški rod?
Nikola: Ne biram ja momenat, pre bi se moglo reći da momenat bira mene. Nikada nisam pisao namenske pesme. Probao sam, ali nisam uspeo. Istina, neke moje pesme jesu posvećene određenoj osobi, ili određenom trenutku, čak i pojmu, ali nikada mi nije uspevala pesma u kojoj sam želeo da unapred odredim da „neka“, „neko“, ili „nešto“, mora da bude opevano s moje strane, to se jednostavno desi. Tačno je da neke pesme pišem prilično dugo- neke čak i mesecima, ali tu se radi o naknadnom doderivanju stiha, ritmike i metrike; ona esencija koja u stvari i čini pesmu desi se nenajavljeno, kao neko vrsta emotivnog refleksa. Pravničkim žargonom rečeno: moje pesme su mnogo više nehat nego umišljaj. Pesma kao takva jeste kulminacija i eskalacija predhodne akomulacije svega i svačega- ako me razumeš, ali trenutak ne biraš ti. Nema „mustre“, nema šablona. Znaš li koliko sam puta pokušao da napišem pesmu recimo za neku devojku, ali prosto neće- jednostavno pesma je neće!? Nema tu prevelike pameti, radi se o čistoj emociji koja može da bude ovakva ili onakva, da ode na ovu ili na onu stranu, s tim da emocija ne korespondira previše sa razumom, zato je to „zašto i kako“ kada je poezija u pitanju jako teško objasniti. Čak i u prozi i novinarstvu, imam isti taj početni pristup, početni nadražaj- da to tako nazovem, samo se on kasnije razvija na drugačiji način; ne manje iskren, ali drugačiji. Romanopisanje je odraz srca i duše sa velikim uplivom mozga. Novinarstvo- tačnije kolumna, isto to- samo u daleko suženijoj formi; dok je poezija, a pogotovo ljubavna poezija, isključivo odraz srca i duše, tu mozgu nema mesta. Prosto: pesma hoće nebo, a mozak otežava letenje. Mozak je prijatelj hodu, ali je veliki neprijatelj letenju. Što se tiče pravljenja balansa između različitih formi mog izražavanja, nema naručitog „recepta“. Balans pravim samo sa vremenom… Ja ne bežim u pisanje; pisanje nije moj beg. Ja to volim da radim. Pišem jako dugo. Čak dok sam kao klinac trenirao fudbal, pošto sam igrao u odbrani, imao sam napisanu čitavu mini knjigu „Tajna odnranbene igre“. Naravno, ništa od napisanog nisam mogao da primenim u praksi. Ali bio sam dovoljno vredan da to odštampam; i tako ja dođem na trening s namerom da to podelim sa saigračima, a trener me izbaci iz svlačionice uz reči: „Nemo’ mi izigravaš Bekenbauera“. Elem, pisanje je inspiracija. I sama ta inspiracija bira da li će se pretočiti kroz pesmu, tekst, ili je ona namenjena za nastavak pisanja romana, pošto je tu potrebno drugačije- kontinuirano pisanje; pravi rudarski posao. Moje „kormilarenje“ inspiracijom, odnosno pokušaj da je oteram na ovu ili na onu stranu, je vrlo ograničeno, sa vrlo malom efektivom. Onaj pomenuti balans, pravim samo u raspodeli vremena i to najviše zbog novinarstva, jer uglavnom imam ugovorene rokove- a u novinarstvu za razliku od poezije češće me obraduje poruka o prispeloj uplati na račun. (smeh) Novinarstvo, inače jako volim. Eto, da se malo hvalim u 2020. imao sam tu čast da neki moji tekstovi, pogotovo oni koji se tiču analize društva i kapitalizma, ali i ljudske duše i psihologije budu prevedeni na engleski jezik. Tekst- esej koji sam pisao o ćirilici objavljen je od strane Udruženja za zaštitu ćirilice, a preuzelo ga je dvadesetak domaćih medija. Neki od političkih tekstova, iz serije takvih koji su bili usmereni protiv jednog političara nama najbliže susedne zemlje- a koga sam nazvao „Sinom hiljadu očeva“, a koji je inače nedavno izgubio izbore u toj zemlji, je završio na nekim njemu naklonjenim forumima, gde su me častili epitetom koji bi se u skraćenoj verziji mogao interpretirati kao „srps. naci.“, uz naravno one lepe želje „o kraju na vrbi“, ali dobro- i to je život. Privilegovan sam i time. Završio sam sa samohvalom, idemo dalje. (smeh)
Suzana: Ti se u svojim pesmama braniš od ljubavi u nekim momentima. Šta predstavlja u stvarnosti problem suočavanja sa sobom a šta u pesmi?
Nikola: Ne branim se ja od ljubavi, daleko od toga. Ljubav je najveći zakon na svetu, doduše, nije i jedini. Kako je rekao jedan veliki pesnik „I fought the law and the law won“. Što se tiče suočavanja sa sobom- toga naravno ima, kao i kod svakog čoveka. Razgovori sa sobom znaju da budu dugi, kritički, sa dosta prekora, ali i stimulisanja. U tim razgovorima je najvažnije da čovek bude iskren.
Suzana: ‘’Moj krst je davno svoj grob video,mnogo pre tvog prvog nadanja, prvih želja i prvog srama.’’Pišeš kao da si proživeo mnogo više za svoje godine, kao da ponovo živiš da bi se iskupio za grehe. Kako ljubav na tebe utiče, kako te stvarnost kali? Da li su vrata tvog iskupljenja pesme, dugoočekivana staza ka ljubavi?
Nikola: Malo me plašiš sa tim pretpostavkama, a i ne znam zašto si se uhvatila te vražje pesme kao da nijednu drugu nisam napisao. (smeh) (pesma „Malena“ prim.aut.) Ne mislim da se za bilo šta iskupljujem, niti da za nečim takvim imam razloga, bar za sada. Grešaka je bilo, ali ne i nekih velikih grehova. A šta je greška spram greha? Samo varničenje koje se pre potencijalnog požara lako niveliše. S tim da su i te greške bile takve, da sam mnogo više grešio prema sebi nego prema drugima. Inače, pesma može da bude stajališe; fakt, trenutak, momenat, ili staza od, ali nikako staza ka. Tako da ne mislim da su pesme staza ka dugoočekivanoj ljubavi, ili bar, loše percipiram stvari. Mada i ta konstatacija „dugoočekivana“ nije baš ohrabrujuća. (smeh) Konkretno pesma čije stihove citiraš, jeste nastala iz jednog realnog trenutka, realnog iskustva…
Suzana: Tvoje su rane podsetnik na ono što se mora zaboraviti. Kao ti posmatraš svoje pesme, da li će biti jednog dana podsetnik na ono što se mora zaboraviti, omaž prošlosti?
Nikola: Omaž prošlosti svakako. Ipak, da li i podsetnik šta se zaboraviti mora u bukvalnom smislu, iskreno ne znam, iz ove perspektive nisam siguran. No, voleo bih da pesme kao pesme ne budu zaboravljene- značilo bi mi. (smeh)
Suzana: Reci nam nešto o svojoj zbirci. Kojim imenom ćeš je krstiti u koliko ciklusa je podeljena? Koliko dugo si je pisao ? Sta je sa romanom?
Nikola: Još uvek je pišem, dopisujem, preuređujem. Pre par meseci imao sam utisak da je zbirka gotova i planirao sam objavljivanje za kraj ove godine, ali kako sada stvari stoje, svetlost dana ugledaće narednog proleća ili narednog leta. Biće podeljena u nekoliko ciklusa- to je sigurno. Planiram da cikluse otvaran pričama, pa će ta knjiga- koja je u osnovi zbirka poezije, dobiti i određeni prozni karakter. No, ima tu još prostora za dodatna štimovanja i za dodatni input nekih eventualno dobrih ideja. Radni, a verovatno i konačni naslov je: „Život pre smrti“, po jednoj od pesama. Mada i pesma „Zabluda“ figurira kao potencijalni darodavac imena zbirke. Videćemo… Moja majka, čije je mišljenje inače za mene često presudno, navija za drugu opciju kada je ime zbirke u pitanju. Što se romana tiče, on bi trebao da bude gotov u narednih 12 meseci.
Suzana: Da li možemo očekivati prekretnicu u tvom književnom izražavanju, možda prelazak u neki drugi pravac?
Nikola: Pišem i poeziju i prozu, a razmišljam i o nekim podpravcima, ali otom potom. Izgleda da više hoću nego što mogu, videćemo.
Suzana: U koje zbornike je uvrštena tvoja poezija? Reci nam nešto više o tome.
Nikola: U ovoj godini koja je već na izmaku imao sam čast da moja pesma „Rasprodaja“ bude deo zbirke ljubavne poezije „Pjesnik svetionik“ u izdanju Međunarodnog udruženja književnika „Nekazano“ iz Bara. Tu zbirku otvara pesma španskog velikana Husta Pradona, te je zbog toga čast još veća… Isto udruženje je u svoj godišnji časopis za kulturu uvrstilo i moju pesmu „Krvi“. Pesma „Njoj“ je postala deo fanzina koji je za biblioteke širom Srbije radilo jedno udruženje iz Negotina. Takođe, pre neki dan stigla mi je lepa vest da sam sa pesmom „Malena“, čije si ti stihove već eksploatisala u ovom intervjuu prisutan u zbirci pesama i priča u režiji izdavačke kuće „AS izdavaštvo“ iz Zvornika. To su zaista lepi momenti. Lepo je videti sebe u štampanom izdanju, a pogotovo kada znaš činjenicu da je tvoja pesma među 50, 60 odabranih i to u konkurenciji nekoliko stotina pristiglih radova od strane autora iz sedam, osam, deset, a ponekad i više regionalnih ili evropskih zemalja.
Suzana: Kakav je tvoj plan za budućnost? U novinarskom stvaralaštvu, ličnom, pesničkom?
Nikola: E to ne smem da ti kažem. (smeh) Svaki put kada sam govorio o planovima, pogotovo jasno i decidno, čini mi se da sam smanjivao šansu da se oni ostvare?! Znaš onu narodnu: „Ćuti da ne čuje zlo“?! Tako da: pu, pu, pu, pomeri se s mesta i zaboravi da si me ovo pitala. (smeh) Šalim se, imam planova naravno. Ako mi nešto nije nedostajalo u životu to su planovi i snovi, ali polako, biće, da smo zdravo! To je najvažnije: zdravlje na prvom mestu.
