Čim sam je video rekao sam: – To je ona prava!
Zreo ideal iskrsao iz mog zaborava.
Tela belog i duše čiste,
sazdana od užarenog mermera predodređenog za biste.
Iz mrklog mraka sebi me je vodila
ona, koja me je po drugi put rodila.
Obrijan, očešljan, umijen
počeo sam da sklapam svoj život razbijen.
A ona je bila tu, u blizini.
Odmah pored mene, u lepršavaoj haljini.
Gledala me blago i treptala smelo…
A mene je to pomelo.
Tek što sam isplivao, počeo sam da se davim
i, mogu reći, od sebe budalu da pravim.
I pored jasnog cilja ispred mene
nisam smeo dotaći od želje joj nabrekle vene.
A ona je to znala i nije se dala
užasno se plašeći nesigurnosti moje.
Ama ljudi, sroz me je pročitala
i otkrila zašto se pesnici nje boje.
Spojeni mislima, razdvojeni telima
drhtali smo u danima vrelima.
Mislio sam na nju sve dok mrak ne nestane
plašeći se da čarolija ne prestane.
Dani patnje, dani bola,
vukla nas je u prošlost vremenska smola,
vraćala niz brdo prašnjava kola…
Ponovo na sceni prežvakana rola.
Nju sam gledao kroz čašu,
pio sam da bih je stavio u praznu flašu.
Pijan sam je voleo u mašti, na salašu,
pijan sam je gledao k`o običnu snašu.
A kad se otreznim, pojavi se ona čila,
od snaše postane dobra vila
što je u mom srcu gnezdo svila,
što je mislima tesna bila.
Odjednom svoju patnju i bol
primetih i na njenom licu.
Zgrožen i srećan sjurih se u dol
i tamo razbih ljutu šljivovicu.
Uzeh je za ruku, rekoh joj sve.
Ogroman talas preplavi je.
Ugledah joj razmaknute usne, zube.
Dotakoh joj jezik, promileše bube.
Obasja me sunce, ugledah sreću.
Na trenutak zaboravih sve.
Zaboravih da se naša kola ne kreću,
zaboravih da je sve isto kao i pre.
A nju je i dalje kočilo nešto.
Gledao sam je takvu svakoga dana,
dok me je izbegavala vešto
da ne bih video gde joj je rana.
Uporan sam bio – zašto bih krio?
Zbog takve bih i mač sjurio.
Kroz njeno srce sam milo rio,
čas čekao, čas žurio.
Trenutak je večnost, večnost je trenutak
sa takvom ženom, sa takvom stenom.
Čas je vatra, čas belutak,
čas me nestane lepotom njenom.
I baš kad sam mislio da će sve pući
ona reče: – Izvoli uđi, u moju dušu, u moje telo…
Ja tada koraknuh smelo…
A mene je to pomelo.
Pomelo me, pa se trgoh.
Svoju kožu tad rastrgoh!
Izađoh, otvorih oči, progledah,
i na vratu osetih njen dah.
Nebo se otvori, zemlja puče!
Lava šiknu, led pade!
Sećam se k`o da je bilo juče
kad se svet ponovo izgradi i stade.
