Imao sam profesorku na koju sam se ložio ono baš
Nije bila nešto puno starija
Idealizovao sam je, želeo na mali milion načina
Gorelo je sve u meni koliko mi je bila neodoljiva
Padao mi je pogled kada bi me pogledala
Pažnja mi je sve vreme bila na njoj kada ne gleda u mom pravcu
Bila je žena
Prava žena
U najboljim godinama
Mada je prava žena uvek u najboljim godinama
Kao da se sve ono najlepše od sveta slilo u njoj
Naravno, sama kao niko na svetu
Osećao sam to ali nisam znao da joj priđem
Ili jesam, u mojim mislima, fantazijama
Ali ne i ovako
Nisam primetio da me gleda kao muškarca
Ali sam osetio da bih to mogao da joj budem
Verovatno bolje od većine drugih
Koji bi samo da je… ali ne i da je shvate i vole
Kasnije smo se sretali na ulici
Približavali se jedno drugom ali nikada dovoljno
Pokušavao sam nespretnim komplimentima to da joj kažem
Osetio sam da i ona mene oseća
Ali isuviše prefinjena da bi sve to išlo tako lako
Ništa se nije desilo
Samo pogledi
I ono nešto što se dešava među nama a nikako da se desi
Uvek sam se pitao kako jedna takva žena nema nikoga
Prelepa, pametna, snažna
Čiju pojavu ne možeš a da ne osetiš
Posebno u gradu u kome je malo takvih
Ili su otišle ili su se vremenom prepustile i prilagodile
Da ih ni ne gledaš više kao žene
Posle dugo godina sam shvatio koliko je bila sama
Nestvarno sama
Iako mi je delovala kao uvek zauzeta, zaposlena nečin
I bila je, sva u svojim mislima, posvećena nekom poslu
Samo da zaobiđe onaj prokleti osećaj da nema nikoga
Nisam imao pojma da čeka jednog mene
Da u tajnosti budemo mnogo šta jedno drugom
Sve ono što nam je nedostajalo tih godina
Prijatelji, ljubavnici
Da još jače zapalimo vatru koja je među nama gorela
I vukla nas jedno ka drugom
Što nam dugo niko nije dao, niti mogao
Kao što smo mi mogli jedno drugom
Nedavno smo se sreli, ponovo slučajno
Prošle su godine
Ona je srećom našla nekoga
Rekao sam joj sve ono što nisam svih ovih godina
Odabranim rečima
Zaćutala je, malo menjala temu a onda rekla –
– znala sam, sve sam znala ali šta sam mogla
Suzdržavala sam se i ja, ne samo ti
A nemaš pojma kako bi mi u nekim noćima dobrodošao
Zamišljala sam i ja tebe
Još kako
Imao si me mnogo više nego što možeš da pretpostaviš
Priznajem ti to sada
Dovoljno si odrastao a ja dovoljno tuđa
Da ne započinjemo više ništa
A mogli smo kada nam je to mnogo više trebalo nego danas
Žao mi je što nisam bila tu kada si maštao o meni
A žao mi je što ni ti meni nisi bio tu
Moglo je drugačije
Mogli smo, da je samo neko rekao naglas –
Gledao sam je, onim pogledom, dok mi to priča
Pogledom muškarca koji gleda ženu
Onako baš muški, ne više klinački
Nestalo je persiranje, učenička učtivost
Ostali su samo muškarac i žena
Koji su se nekada želeli
A možda se u potaji žele još uvek
I čekaju trenutak koji nikako da dođe
Koji nikako da se desi
Kako u ovoj našoj pesmi
Tako i u ovom našem životu
U kome smo zauvek ostali željni mnogo čega
A i jedno drugog
