U pustinji žutoj pesak je vejao
sunce je pokako klizilo po svodu
umorni čovek žito je sejao
gledao u nebo i molio za vodu.
Prošla je cela jedna godina,
voda još nije pala,
čovek je i dalje molio Aladina
govoreći:
– Lampice, lampice moja mala.
No duh iz lampe nije došao,
deca su na žutom pesku plakala,
čovek je po spas pošao
dok je suza za suzom kapala.
Odjednom, nebo se otvori,
čovek i deca u nebo pogledaše,
reka vode iz njega pojuri,
svi ljudi pustinje uskliknuše.
Žutog peska odjednom nestade,
čovek poče ponovo zelenilo da gazi,
suša se sa zemljom rastade
i blagostanje se vrati prelepoj oazi.
***
Danima plovim
dok meseci beže
svakim udisajem novim
bez tebe je sve teže.
