Pišem crvenom.
To mora da je nešto strašno
važno.
I ocene u dnevniku
se zaključuju crvenom.
Bogati!
Ej!
Zato obrati pažnju!
Kao prvo.
Hu!
Nisam je pitao.
A vi je pitajte.
Obavezno.
A pitajte i njega.
Kao drugo.
Čini mi se da sam se
ogrešio o oca.
A nemojte ni vi.
Da se deca ne bi ogrešila
o vas.
Kao treće.
A ni prema majci nisam
ništa bolji.
Četvrto.
Ni prema ženi.
Peto.
Ni prema deci.
E, ali sam za komšije dobar!
Ma izvanredan!
Za prijatelje(ako ih uopšte imam).
I, bez uvrede,
ako me uopšte imaju.
Zatim.
Za rođake(mada je to u redu).
Kompletnu familiju(mada je i to u redu).
E,
onda dođu
poznanici.
Pa slučajni prolaznici!
Pa životinje u zoovrtu!
Pa im se kezim.
Smeškam!
Obigravam i oblećem!
Aman!
E, vi povezite računa.
To vaši očekuju od vas.
A i ja ću.
Šesto.
Verujte u Boga.
Bog već veruje u vas.
Sedmo.
Mnogo je lepo kada dođe
proleće.
Osmo.
To znaš i sam.
Da ti ja ne pričam.
I sto treće.
Ipak se okreće.
