SRCE IZ KAMENA će biti na Sajmu knjiga, na štandu izdavača KREATIVNE RADIONICE BALKAN, a potpisivaće je autorka 21. oktobra 2018.
Poezija je iskra duše
luča u lavirintu života
svedok i eho vremena. (Spomenka DH)
Recenzije za zbirku pesama su napisali Simo B. Golubović i Svetlana Janković Mitić.
TRAJANJE KROZ LЈUBAV
Već ranije su mostarsko/hercegovačko književno nebo oresili svojim stihovima/pesmama neprolazne vrednosti, pesnici/pisci poput Šantića, Ćorovića, Maka, Dučića i Đikića, te Alije Kebe, Dragana Kulidžana i Vlade Puljića, a taj niz dobrih pesnika nastavljaju Novica Telebak Teni, Safet Sarić i Ibrahim Kajan, a u stopu ih prate još nekoliko vrednih i dobrih pisaca koje je ovo hercegovačko podneblje odnegovalo. Među njima je svakako i Spomenka Denda Hamović čiji rukopis nove (druge) knjige SRCE IZ KAMENA iščitavam već treći put.
Ova pesnikinja svojim stihovima oslikava život onakav kakav on uistinu i jeste: tegoban, mučan, često nerazumljiv, ali lep; i sve njene ljubavi, vera i nada, ali i bol i patnja, nesporazumi i sva beznađa, nikli su u tvrdom, kamenitom, ali osunčanom Mostaru, u tom delu sveta gde ljudi umeju beskrajno (često i bezrazložno) da vole, ali i da svoju ljubav pretvore u čemer, pa i kada za to nema razloga.
Ovo stanje ostavilo je u dušama ljudi iz ovog grada dubok trag za pamćenje do nezaborava i ljubav koje je uvek bilo na pretek, i retkih mržnji koje nikada ne prestaju, a svoje ustoličenje neguju na nerazumu. To je u srcima onih koje niko nikada i nije učio/podučavao da treba voleti/poštovati i druge osim sebe, i nikada ih niko nije naučio da ovaj grad počiva na temeljima ljubavi i da je odnegovan na tim temeljima, koji se, nažalost, sve više potkopavaju, pa i dobri zidovi ljubavi počinju da se ruše.
Spomenka Denda Hamović je u ovom gradu stekla ljubav za sve naredne vekova. Iz ovog grada je ponela beskrajnu ljubav, ali i bol koja nikada neće nestati/prestati. I sva ona svetlost po kojoj pamti ovaj grad, sve od svoga rođenja i razigrane mladosti, zatamnjuju dani proteklog rata koga ova vrsna autorka i ne pominje, ali se u njenim pesmama naziru sve te strahote, pa je teško očekivati da ratne rane i doživljene traume budu zauvek izbrisane. To su teške i nezalečive rane koje vređaju dušu.
Nova knjiga ove autorke naslovljena je Srce iz kamena, kao što je prirodno i očekivati, naslovom koji asocira na nešto tvrdo/trajno/postojano, a to je kamen, onaj prirodni dar bogova koji su darežljivi bili kada su ovaj svet stvarali.
Ova pesnička niska izvezena je iz osamdesetak cvetova/pesama raspoređenih u četiri ciklusa: Ples kiše i sunca (28 pesama), Šapat nesna (36 pesama), Pesma budi pesmu (7 pesama) i Vera i Nada (10 pesama).
Prvi i drugi ciklus svakako su najbogatiji i po obimu i sadržaju, dok treći ciklus nosi velike i važne poruke posvećene ljudima/pesnicima koje ona voli i koji su najčešće golicali njenu maštu. U poslednjem ciklusu ova pesnikinja izražava veru i nadu da život mora teći nekim svojim tokom, ali i uverenje da bi on mogao i trebao izgledati lepši, podnošljiviji i bolji. Ovaj ciklus odražava njeno unutarnje stanje, bogobojažljivost i zahvalnost Bogu i svecima koji omogućavaju čovekovo trajanje kroz ljubav u punoj veri i dobroj nadi.
Početak knjige/prva pesma u njoj s pravom daruje naslov celoj knjizi. Ispletena je tananim nitima, u dobrom prepletaju/ritmu.
Nekoliko pesama iz ove veoma dobre knjige s pravom bi mogle da sebi obezbede trajanje u nekom antologijskom izboru, i vredi da cela knjiga traje i greje svoje čitaoce.
Ovo je druga knjiga ove autorke.
Palić, 24. marta 2018.
Simo B. Golubović
SAN JE NAJLEPŠA STVARNOST!
Počinjem ovaj tekst sa velikim zadovoljstvom citatom iz romana Snovi o zabranjenom voću, autora Fatime Marnisi, u izdanju Lagune – jer upravo u njemu sagledavam Spomenku Dendu Hamović kao ličnost i predanog stvaraoca:
Svako od nas u sebi krije nešto jedinstveno. Neki od nas uspeće da podele svoj dar sa drugima, a neki ne. Oni koji zanemare ono što im je dato proći će kroz život nezadovoljni, žalosni, usamljeni i ljuti. Dar se mora razvijati, deliti i davati. A razvija se predanim radom.
Spomenka Denda Hamović nije upala u zamku zanemarivanja onog što joj je dato, a to je neizmerna ljubav prema poeziji, umetnosti uopšte, i naravno – dar za pisanje stihova koji su kod nje šapat nesna kao u pesmi Zimno, sa vrlo efektnim i mudrim porukama:
Mudro poseji i posadi
Nići će voćke, uberi ih
Neka sok kapa i peni
Ti piši u tišini
Pesma je pir duše
Reka i otrov upije
Istoči sve zimno
I život osvetli.
Razvijala je i nesebično delila pesnikinja svoj dar upravo predanim radom ne samo na svojim pesmama, već i maestralnim izborom u objavljivanju stihova naših i stranih pesnika uz, po tematici odgovarajuću, umetničku sliku poznatih slikara sveta. Ali, to je već deo njene biografije koji dopunjuje sliku o njenoj ličnosti, a čitaoci i ja ćemo se sada posvetiti onome što je lirsko u njenoj duši, a nalazi se u drugoj po redu zbirci njenih pesama, simboličnog naziva Srce iz kamena. Hercegovina, kojoj po rođenju pesnikinja pripada je kamenita, zagonetna…i priroda i istorija su se poigravale sa njom, stvorivši ljude kršne, inteligentne i ponosite sa srcem iz kamena, a ne od kamena…ljude koji znaju da vole, pate, raduju se i tuguju, ali samo na izgled ‒ stameni i mirni!
U prvom delu zbirke pod zajedničkim naslovom Ples kiše i sunca, izdvojene su ljubavne pesme. Kontrast u naslovu je nameran i ujedno metaforičan, jer jasno ukazuje na osećanje ljubavi koje zna da donese plač i osmeh, trn i latice, kao što pesnikinja naglašava u pesmi Ruža mesečeva. A u prvoj pesmi po kojoj zbirka nosi naslov, Srce iz kamena, sve mene ljubavi su opevane na zanimljiv i slikovit način u vidu kamenih kapija srca, kojima valja proći i koje nude i ropstvo i slobodu. Želja, žudnja, strasti ljubavne, otvaraju sve tvrdokorne kamene kapije.U očekivanju ljubavi i susreta, pesnikinja imperativom naglašava da je sećanje na njenoj strani:
Sanjaj me kad se usne sete vrele,
Potraži me jer sam ključ za tvoje sne
Otvori svog setnog srca kapije
Kad ruke žele da slave nas dvoje,
A usne uzdrhte od čežnje večne.
Uz ljubav koja liči na ples i koju prati violina duše, život je pesma i peva je zora tvog dodira. U većini ovih pesama je uočljiva erotika, ali samo u neophodnoj meri i na nekako suptilan način kao u prelepoj pesmi Samo dan:
Da ti lahorom
Zamrsim kosu
I na usne
Bacim čini
Da se smeješ.
U tim rukama od sunca
Hoću da se ogrejem.
Pogledaj me i zagrli,
Znaš da samo dan
Žive leptiri.
Eros i tanatos, ljubav – pa makar i po cenu života, na samo jedan dan kao kod poznatih leptira Tise…U slavu ljubavi je ispevana i pesma Polen sna u kojoj su svici raspusni, ruke se u voćke granaju i polen sna ih plodi…osmehnute ptice pevaju o dve planinske reke koje su tok u kamen ulile.Čitava je priroda u rastu i zrenju u slavu života i ljubavi. Alegorija i metafore se na kraju pesme slivaju u molbu suncu:
Ne budi me sunce varljivo
Da sanjam još hoću!
San je najlepša stvarnost!
U drugom tematskom delu zbirke, pod naslovom Šapat nesna nalaze se pesme vezane za rat i tragične devedesete godine prošlog veka. Kao i mnoge porodice ovog podneblja i Spomenkina porodica je platila tešku, smrtonosnu cenu! Gubitak brata Tihomira je ostavio dubok trag na stvaralaštvo Spomenke Dende Hamović. Zbirka jeste posvećena njemu i roditeljima, Jovanki i Krsti, ali je roditeljsko stradanje i patnje, pesnikinja sublimirala u poslednje dane njihovog bivstvovanja na ovom svetu. Suve suze grebu, misao seče, grebe, vrišti vetar…jer kopne ruke majke, meke kao dečje. Veštim poređenjima i personifikacijom, ona daje dostojanstvo i uzvišenost trenucima smrti. Takav način izraza je zadržala i u pesmi posvećenoj ocu koji je ubrzo za majkom otišao jer nije mogao, ni želeo da živi bez svoje Jovanke. Stihovi natopljeni ljubavlju, toplinom , ali i zebnjom, uvode nas u tragičnu istinu o pogibiji brata:
Kô mamu, pratim te tata, na počinak
Mili roditelji u tom gnezdu spite
I pesma jasike nek vam čuva sanak –
Vetrovi zvižde u ljubav dane svite.
Ostajem sama, o bratu čekam vesti
A cipele sanjam drvene i jasne –
Spuštam ga u vaše gnezdo, slutim zlosti
Znaj – moja duša bdi vredna loze časne.
Pesma posvećena bratu Tihomiru Samo ljubav gradi je u svojoj suštini najveća osuda rata jer on seče glave, vodi u sunovrat. Tada veliki nevine opsene i truju… i
Ratni psi profit od naše krvi kuju
Smeju se, bogate, dok se borba bije
Ruše što su stvorile generacije.
Izdvajam dalje stihove o surovim istinama kao posledice rata:
‒ Mladost od mladosti pod oružjem strada
‒ Svi smo isti, isto nas granate kose
‒ Imena nisu ista, ponor je isti
‒ Da l’ će uzdanice lozu nastaviti
Bake i deke unučiće grliti?
Spomenkin brat je bio u najlepšim godinama kada mu se kobnog dana izgubi svaki trag. Zamislite kakvi su bili dani i godine života naše pesnikinje koja je tek posle dvadeset i dve godine uspela da sazna detalje o njegovoj pogibiji:
Posle dvadeset dve zime glas crni prag.
U gnezdu mi počiva uz roditelje…
Dve poslednje strofe rečito govore o veličini duše naše Spomenke Dende Hamović, jer su jasna poruka budućim pokolenjima da ne dozvole da mržnja nadvlada:
Isto se smejemo, plačemo, svi smo isti
Jedan je Svevišnji – podelili ga zlosti
Mir i Milost daje kad se srcem molimo
I uči nas da u miru dobro činimo.
Ljudi, da nam um ne otvrdne, mislite
Ne verujte huškačima – Živite!
Laž govornika sa trona narod jadi –
Život je jedan – zlo rovi ‒ Ljubav gradi!
Spomenka Denda Hamović je ovu zbirku obogatila različitim vrstama lirskih pesama.Osim ljubavnih, opisnih, refleksivnih, religioznih pesama, pesama o stradanju u vihoru rata prilikom raspada bivše nam domovine, po lepoti se izdvajaja i rodoljubiva lirika.To su pesme Vido i plava grobnica, Molim, Ala rat i po meni, najlepša – Hercegovina! Hercegovci su kršni gorštaci, iz kamena izrasli…krotili su divljinu vode i zemlje,dok su im urlici vukova bili uspavanka. I dalje parafraziram, to su vredni ljudi, a duša im mirisna ko mleko, ponosni su kao raslo cveće iz kamena… Sva je protkana ljubavlju prema rodu i poreklu sa rečitom završnicom:
Od kamena i sunca su joj ljudi
Klesani vetrovima i ratovima
Tvrdog lica, a sjajnog milog oka
Ceo svet su naselili,
A sebe nisu raselili.
Gde god su gnezdo svili
Duhom se korenima
Svojim vraćaju.
U zbirci postoji još jedna grupa pesama karakterističnih po tome što su posvećene pesnicima, ali ne samo onima iz prošlosti, već i onim savremenim koji svojim stvaranjem, kao i Spomenka, ostavljaju svoje stihove sadašnjim u budućim pokoljenjima. To su Aleksa Šantić, Milutin Bojić, Močilo Nastasijević, Anđelko Zablaćanski, Bora Simić, Džems Džojs…
Moj izbor je Šantić, radi se o pesmi pod naslovom U tvom parku, naravno, sa istaknutom posvetom slavnom pesniku. Pesma je po vrsti elegija, sećanje na Šantića koga su božansko pero i misao proslavili zajedno sa Mostarom. Bronzana figura pesnika ponosno stoji usana bez glasa, ali golub koji mu sleće na dlan čini da pesnikinja lamentira nad slavnim danima Mostara obeleženih stvaranjem ne samo Šantića, već i Ćorovića, Dučića…biografski detalji iz Šantićevog ljubavnog života, zajedno sa ostalim pesmama vezanim za njegovo detinjstvo, pa i onih koje su i onda opevale ono što nas ‒ Srbe i dalje muči, kao što je npr. pesma Ostajte ovdje!. Poslednja strofa je posvećena sahrani čuvenog pesnika sa važnom porukom da su takvi stvaraoci miljenici večnosti:
Umro je naš Pjesnik! Mostarci suzni
Zbijeni u koloni, ruku sklopljenih
Ispratili su Te na počinak vječni.
S Olimpa odjekuje Tvoj nježni stih!
Ne kaže se uzalud Nomen est omen, prevedeno sa latinskog – Ime je znak, sudbina. Pesnikinja s ponosom nosi svoje ime Spomenka, jer je uspela da na suptilan način svojim stvaralaštvom, samu sebe u spomen utka u tok vremena zauvek! Apsolutno je svesna koliku moć ima pisana reč u istoimenoj pesmi koju prenosim u celosti:
Zove me reč
Umorio mi se dan.
Zove me reč
Umorio mi se san.
Zove me reč
Daleko je noć.
Zove me reč
Samo ona ima moć.
Ova zbirka je namenjena svima koji znaju šta znači kada se misao u stihove rascveta, i kako pesnikinja neposrednim obraćanjem čitaocu kaže:
Ti čitaš pesme moje
Znaš da u njima sve je.
Iza srebrnog osmeha
Te iskre mi duša lije…
Beograd, 30. maj 2018.
Svetlana Janković Mitić
O pesnikinji
Spomenka Denda Hamović je rođena i odrasla u Mostaru. Prve pesme su joj objavljene u mostarskom listu Sloboda još u osnovnoj školi, a onda nastaje period pisanja samo za svoju dušu jer je za nju poezija tihi i pouzdani prijatelj, učiteljica i tešiteljica. Posle dugog ćutanja prve pesme i priče, koje takođe piše, šalje i objavljivane su u književnim časopisima, novinama, zajedničkim zbirkama, poetskim sajtovima, portalima, zbornicima, leksikonima. Pesme su joj prevođene na bugarski i engleski jezik. Zastupljena je u Antologijama savremenih pesnika 21. veka: James Joyce na Mediteranu – Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor (2018), Antologija srpske poezije i proze – Udruženje slobodnih umetnika Australije (2018) i First rain of first love – Indija (2018). Član je nekoliko književnih klubova.
Ima objavljenu zbirku pesama Na krilima leptira (2015).
Od 1992. godine živi u Beogradu.
