Žudiš za slobodom,
inspirativna ti je visina,
igraš se s njom i sobom
nesiguran, znatiželjan,
slažeš bezdane i svemire
daleke, kriješ ih u sebi, tajna su
koja te uzdiže i tera još više i dalje,
u međuprostor vremena,
koje osluškuješ i
trebaš, a ne razumeš,
lovac si i pion odlučan
da probaš i reskiraš.
Da cilj dostigneš iako sebe
preforsiraš,
na pamet ti ne pada,
da život ume opasno da se igra,
kad ti pokaže stvarne prilike,
ti tad razotkriješ svoje granice i
greške, spustiš se kroz život
kreneš polako, peške,
svet ti oslobođen suludih
vizija i fantazija,
tihuješ u svojoj tajanstvenoj tišini,
odbacuješ zalud potrošeno
vreme, razotkrivaš traženo i
pronađeno, u predahu duše
utapaš usnule korake,
čuješ onaj traženi koga nema…
Gde si bio kad su se topile
izgovorene laži od ljubavi?
Poljupcima si istinu zatvarao,
a miris je bio neki tuđi,
i zagrljaj ti je mirisao na
greh i tuđu postelju,
krao si njenu ljubav,
isto kao i sve od kojih si joj dolazio.
Vetrovi odneli lepu priču
oslikane ljubavi u susretu
trenutka, značio je mnogo,
možda je i bila ljubav,
kojoj laž nije dala mesto,
obezvređena, ponizna…
Jednog proleća, leta,
zime, obećavala
mnogo, gledala u
budućnost, nije
opstala,
sudbina joj nije namenila mesto,
vetrovi snova namamili su te na
greh, prodao si dušu,
a ljubav bez nje ne živi…
Otišla je u trenutku kad
si mislio da je imaš, a
značio si joj najviše,
više od života.
