Etika pravoslavlja u knjizi ,,Zapis iz Prizrena, sa izvora” autora Nade Hadži – Perić
,,Kroz oči svakog čoveka milioni njegovih predaka gledaju u tebe. Pazi! Kroz usta svakoga čoveka milioni njegovih predaka govore! Oslušni! Oko je svedok fakata; razum je svedok fakata, zakona i istine.”
Nema boljih rečenica da na sažet način iskažu osnovnu potku ove knjige autorke Nade Hadži-Perić. Njene oči su naše, njeno kazivanje takođe. Ona jeste u svom delu svedok ,,fakata, zakona i istine”, kada do detalja opisuje pogrom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, posebno izdvajajući Prizren, Sredačku župu i uopšte Metohiju. Realno, tamo je skoro u potpunosti izvršeno etničko čišćenje od srpskog stanovništva u režiji svetskih moćnika kojima smo vekovima bili trn u oku. Razlog tome je što smo pravoslavni, za njih ,,šizmatici”, pa su se dosetili vremenom da nam prišiju , sada već oveštalu sintagmu kako smo ,,remetilački faktor” na Balkanu…kao da smo mi beslovesna bića, pa ne znamo da stradamo i sada u 21.veku, isključivo zarad njihovih geopolitičkih interesa. Bili smo im dobri samo kad smo ginuli za njih i zbog njih, štiteći ,,Europu” od naleta vojske Osmanske carevine.Nisu računali da će im globalizam, liberalni kapitalizam, izrežirani ratovi na Istoku svakako doći na naplatu. I šta sad?! ,,Bauk povampirenog fašizma kruži svetom”, pa se na silu ili kvarno prekraja istorija, ono što je bilo belo, postade crno i obrnuto.
Zato treba obavezno pročitati knjigu ,,Zapisi iz Prizrena, sa izvora”, bez obzira što su u pitanju dešavanja na mikro planu u odnosu na ono što će sačekati Evropu, njene kulturne vrednosti i postulate. I to u vrlo skoroj budućnosti, naravno, opet u režiji onih iz senke, onih koje samo zanima profit uz jeftinu radnu snagu.
Međutim, cilj ovog prikaza nije bavljenje visokom politikom, već analiza nekih detalja, stavova pisca, članova porodice i uopšte ljudi koji su se vratili, ili vraćaju svom Prizrenu, svom ,,izvoru”, Metohiji pitomoj i blagorodnoj. I onih koji su ostali u enklavama, ne pristajući da se odreknu svojih korena ni po koju cenu. Iz njihovih reči i postupaka izbija posebna pravoslavna etika kao proizvod porodičnog vaspitanja, nasleđene tradicije i verskih pouka Srpske pravoslavne crkve. Jer, kako kaže naš blaženopočivši patrijarh Pavle, koji je takođe na poseban način bio vezan za te krajeve, ,,srpski narod je vekovima bio pred istim iskušenjima, pa je ipak uspeo da opstane i odbrani svoju veru.” Knjiga je svakako svojevrsno svedočanstvo, delo ne samo umetnice, već po profesiji i pravnice, tako da se ono može koristiti i u naučne svrhe, prilikom donošenja konačnog suda za daleke potomke o svemu što se dešavalo u tom delu naše pokrajine. Svakako za sve one koji ne potiču iz carskog Prizrena i uopšte sa Kosova i Metohije, ova knjiga – putopis kroz vreme i kroz predele, može biti svojevrsno otkrovenje.
Poreklo autorke, vera, svetinja i početak izbeglištva
– Radivojevići, verovatno najstarija porodica i Sredskoj, zvani ,,Kabašovci”, su se doselili svojevremeno iz ,,Koriškog Kabaša zbog otomanskog zuluma u totalno pasivni kraj nepristupačnih puteva gde je jedino mogla da sačuva svoju veru i identitet, i hvala Gospodu, sačuvala je.” U vreme kada je bio porušen manastir Svetih arhanđela, zadužbine cara Dušana, jedan od Radivojevića je pronašao u Bistrici bačen kameni svećnjak. Doneo ga je u porodičnu crkvicu u kojoj se i danas nalazi. Postoji i predanje da su i freske, rađene na blatnom malteru, prenete iz istog manastira. Inače, crkvica Svetog Đorđa je trajno, neprenosivo dobro SPC i spomenik je od posebnog istorijskog značaja. Sazidana je oko 1530.godine.
Vera
,,…mada sam duboko gajila nadu da Prizren, moj carski grad, moja Metohija prepuna svetinja, naša sveta zemlja, nikad neće biti tuđi. A stvarnost me je razuverila, bacila u očaj, u iskušenja, u novu borbu za opstanak, sve propraćeno tugom, suzama, nevericom,stradanjima poznatih i dragih ljudi.”
,,U toku bombardovanja, tim putem, gde je bila prizrenska industrijska zona, stajala je kolona Albanaca koju su slali i vraćali, čas jedni,čas drugi. Posmatrala sam to sa terase, krstila se i molila Gospodu da se to nikom nikada ne dogodi, a dogodiće se nama.”
,,Šta smo Gospodu skrivili? Je l’ to nismo bili dobri jedni prema drugima? Je l’ nas to život promenio, učinio gorim ljudima pa sad podnosimo žrtvu, trpimo kaznu, ispaštamo grehe. Svoje ili tuđe. Ili je neko zarad svojih interesa, osmislio čitav plan stradanja svih naroda? I mog i svih drugih?”
,,Ulazim u crkvu, pomolih se Bogorodici molitvom koju izgovaram svako jutro:,,Bogorodice, Djevo, raduj se blagodatna…”
Gračanica…,,prilazim oltaru, Bogomajci i izgovaram molitvu, prilazim Hristu i izgovaram ,,Oče naš”, moleći se za sve bližnje i sav narod koji se nalazi u Gračanici, na čitavom prostoru Kosova i Metohije.”
Nada
,,Palim kandilo, ljubim ikonu Svete Petke…htedoh u jednom trenu da je skinem sa zida i ponesem, ali me je Bane (suprug), sprečio rečima: ,,Ne skidaj ikonu, čuvaće nam stan, mi ćemo se vratiti.”
,,Gospode, ima li nade za nas? Da li će se ikada uspostaviti mir među ljudima? Da li će razum nadvladati mržnju?”
,,Ne slažem se da je zaborav smrt sa pravom na nadu, kako je govorio Ivo Andrić. Naprotiv, ne sme se zaboraviti. Ove mlađe generacije moraju da pamte.Zato i pišem.
,,Gospode, čuvaj ove svetinje i naš narod. Biće i boljih dana, daće Bog.
,,Doći će taj dan spasenja,
Kad se budemo našli ushićeni
Na mestu rođenja i sretanja
Na mestu gde smo se na godine rastali
Tamo gde je Prizren
Tamo gde su naši Sveti Arhangeli,
Naše ishodište i naše dolazište.”
,,Okupi se narod oko Svetinja i nada ponovo živi.”
,,Sveti Arhangeli…,,ne tražim oproštaj što smo, onako uplašeni i skrušeni, pobegli pred neprijateljem i ostavili da je ranjava ko stigne. U crkvi je potpuna tišina. Ali, Ona nas je čekala…I čeka.”
Bog je sudija svima
,,Ostavi Gospodu da reši sve što je ostalo nerešeno i da kaže svoju reč umesto nas.”
Ljubav prema rodnoj grudi i odlasci u ,,izvorište i ishodište”
,,Povratakom Bogoslovije u Prizren, krenuo je i moj povratak izvoru”.
,,Zato se prava putovanja i prave ljubavi ne završavaju”, napisa pero putopisca. Moj životni put je ovo moje putovanje.
,,Život donosi svakojake doživljaje, priređuje lomove i padove. Valja sve to preboleti, ostati na nogama i poželeti da dođeš i suočiš se sa stvarnošću.”
,,A putovanje je kao ljubav, najviše je to stanje povećane svesnosti, u kome smo pažljivi,otvoreni, konkretni i spremni da se menjamo”.
,,…osećam svu njegovu energiju (brata Slaviše), želju za obnovom, rešenost da se ne napusti očevina i dedovina.”
,,Kad bolje razmislim, činjenica da se deca rađaju i žive na Kosovu i Metohiji, pogotovu u Prizrenu (gde se na prstima ruke mogu izbrojati), bez obzira na sve što se na ovom prostoru dešavalo, bila zvezda vodilja mog vraćanja tamo, mom zavičaju”.
Mora se naglasiti da su ovo samo delići fragmenata iz obimne knjige Nade Hadži-Perić, ono što samo otprilike može uputiti zainteresovane čitaoce u sadržaj knjige koja je zapravo neka vrsta kompilacije dokumentarca, svedočanstva u reči i slici , a sve u kombinaciji sa najraznovrsnijim emocijama, dijalozima i porukama ne samo autorke, već i svih likova koje susrećemo u delu, naročito kada su u pitanju sveštenici i duhovni oci iz svih svetinja – našeg zaveta, našeg Kosova i Metohije. Iz biografije autorke može se videti da se njene aktivnosti na tom planu ne svode samo na pisanu reč, već i na dela! Naime, Nada i njen suprug Branislav su donatori i učesnici svih akcija vezanih za obnovu devastiranih i spaljenih svetinja u Prizrenu i šire, naravno, u okviru naše Srpske pravoslavne crkve. Crkve, koja je stožer i vodilja onima koji su ostali, a i onima koji dolaze na poklonjenje, ili sa iskrenom nadom u povratak na vekovna ognjišta.
U ime predaka i potomaka i u ime same autorke, izdvajam posebno rečenicu koja je zapravo vezana za glavnu poruku ove knjige, a radi se o rečima neimenovane gospođe iz autobusa prilikom jedne od poseta bračnog para Hadži-Perić Prizrenu:
,,Prizren je naš Jerusalim. Ovde treba dovoditi ljude, na ovu Svetu zemlju.”
Ideja koja nas može sačuvati kao narod na našim prostorima! .Autorka je o ovome našla potvrdu prilikom odlaska sa suprugom na hodočašće u Jerusalim u savetima Jevreja:
,,Mi smo 2000 godina, od početka do kraja života našim ljudima to neprekidno usađivali,od kolevke, preko obdaništa, škola, fakulteta…do staračkih domova.
Srbi, ma gde živeli, moraju shvatiti da je Kosovo i Metohija za njih isto što i Jerusalim za nas Jevreje. Kad to Srbi budu shvatili i SVEDUŠNO prihvatili, tada vam više niko ne može oduzeti Kosovo i Metohiju. Samo vaš zaborav i otuđenje, oduzeće vam Kosovo i Metohiju. A da do otuđenja ne dođe, treba pisati, govoriti, posećivati ovaj prostor, pomagati, snimati, slikati, širiti, vaspitavati, opominjati, negovati, štititi, podizati glas”
Nek ne bude samo parola,
Dogodine u Prizrenu!
