fbpx

PRIZORI IZ OBIČNOG ŽIVOTA: Pitam se po nekada…

ž. a. r.  sećanja iz bizerte
ž. a. r.
SEĆANJA IZ BIZERTE

Po nekada razmišljam o ljudima koji sa toliko strasti prate razne serije, rijalitije, emisije koje se bave tračarenjem i ogovaranjem, koji sa toliko strasti zaviruju u tuđe živote, tanjire, zavlače se ispod tuđih kreveta, vire kroz ključaonice.

I pored najbolje volje ne mogu da ih razumem.

Koliko proćerdanog, zauvek izgubljenog, vremena. Koliko  nepročitanih knjiga, neodgledanih filmova, propuštenih informacija.

Zaista, bez namere, bez loše namere, pitam se:  kako li izgleda provesti ovako kratak božji dar, život, a ne osećati glad, želju, potrebu,  da naučiš, saznaš, dotakneš. Propustiti sve to vreme, sate i minute koje si dobio kao poklon rođenjem a ne saznati ništa o razlogu svog postojanja.

I pored najbolje volje ne mogu da ih razumem.

Pitam se, po nekada,  kako je jadnim ljudima koji se bude i ležu sa mržnjom, zavišću, zlom u sebi, prazninom  koju ispunjavaju spletkaranjem i kopanjem jame za komšiju, poznanika, kolegu, prijatelja, kuma?

Ko su ti jadnici koji kraj svih lepota oko sebe prolaze sa crnilom u sebi.

Ko je te ljude tako surovo kaznio pa ne znaju da praštaju i da zaboravljaju?

A gde su zalasci sunca, duge zelene poljane, durmitorska jezera, padine Zlatibora, nepregledne šume, peščane plaže. Gde u slike Gogove, Pikasove, priče Bukovskog, gde su sve te pozorišne predstave koje će propustiti u svom jadu i neznanju. 

Nije neko kažnjen a neko nagrađen zato što je ovaj siromašan a ovaj bogat. Kazna je provesti dan u tami, život kao crv, biti lakoma i pohlepna budala, ubica, prevarant, neznalica, lenjivac, dežurni mrzitelj svega i svačega.

A gde je radost, smeh, prijateljstvo, toplina drugarstva. Gde su dani za ljubav, pa i ljubavnu patnju.

Sve, samo ne praznina i pustoš.

Čitati, učiti, znati, trčati, juriti, žuriti, uhvatiti pticu rugalicu, proći ispod duge. Stvarati, slikati, pisati, vajati. Bojiti sivo, Leteti a ne gmizati. Boriti se i radovati.

Pitam se, po nekada, koliki deo čovečanstva svoje jadne živote provede okružen stvarima, i strahom da ih ne izgube, umesto sa  prijateljima i onima koje vole.

Koliko uzaludno izgrađenih vila, nebodera, puteva, staklenika, raskošnih tržnih centara i betonskih naselja. Koliko nepotrebnih stvari i prašine. Koliko usamljenih.

Koliko praznine , koliko beznačajnosti, koliko nerazumevanja.

A negde tamo u prašumi, u afričkim bespućima, na visokim planinama,  pod šatorima, u jurtama, kraj zadimljenih ognjišta oko kojih se rumene zdrava dečica, cveta prava ljubav, neisprljana virtuelnim zabludama našeg doba, mobilnim telefonima, fejsbukom i društvenim  mrežama. 

Po nekada se pitam šta su svi ti jadni ljudi širom sveta zgrešili u nekom od prethodnih života pa im je dato da sve imaju sem ljubavi  i topline. Da sve imaju sem same sebe.

Ili ja ne razumem o čemu se radi.

Toliko besa, agresije, zla, mržnje, krvi, zločina, ubistava. Ko sve to čini. I šta je alibi tim besmislenim ljudima pred spavanje. Koje pitanje sebi postave masovne ubice kada ulaze u krevet. Kada se bude.  

Ne postoji  ništa posle smrti. Sve je ovde. U nama i oko nas.

Svi smo rođeni u raju.

Zar  može nešto da bude lepše od lepote koja nas okružuje, od mirisa cvetnih livada, vodopada, plavog svoda, zvezdanog neba, smaragdnog mora, belih vrhova Everesta, divljih reka… To je  pravi raj. Drugi, lepši, ne postoji.

Pakao  je odmah tu. U nama. Koliko manje zla nosimo u sebi toliko više možemo da vidimo i osetimo sve te rajske lepote oko sebe.

Ta pravedna vaga između lepote oko nas i pakla, zla, u nama,  je najbolja nagrada ili kazna za svakoga od nas.

Koliko ćemo biti u svetlu a koliko u tami sami odlučujemo ili je to deo neke više pravde nekih nebeskih terazija koje svakome od nas odmere i crno i belo i svetlo i tamu i dobro i zlo.

Ali, što više pitanja manje odgovora. Kant je rekao: ” Zvezdano nebo nadamnom moralni princip u meni”. 

Ipak sreća ne dolazi sama,  za nju se treba boriti otvorenih očiju jer kratko traje. Sreća ima velika bela krila i brzo dolazi i odlazi. Zato je  osetimo  i razumedmo tek kada  proleti pored nas i nestane u kovitlacu života.

Pitam se, po nekada: zašto je sve tako?

Zašto nije jednostavnije, lakše?

Ili je toliko jednostavno da ne možemo da razumemo. Toliko jednostavno.

Treba davati, činiti dobro i voleti druge. 

Jeste patetično ali je, možda, istinito.

Prethodni tekstLaku noć
Sledeći tekstFotografija dana
Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.