Ćao,
Puno hvala na lepim rečima o mom radu. Lepo je kad se neko seća šta sam radio pre 25–30 godina.
Tekst je super, mada bih ja imao da dodam ponešta. (smeh)
Zaboravio si „Tron“ magazin – „Bezveze saveti“ se zvao strip. To je bilo super smešno tada. I naravno još mnogo publikacija i izložbi u Srbiji, Jugoslaviji i po svetu. U to doba sam dobio nagrade za strip – 2 u Japanu i jednu u Brazilu – 1997., 1998. Tako nešta valjda.
(Bojan Redžić, a.k.a. RB White, privatna prepiska sa potpisnikom ovih redova, 2018.)
Tamo krajem 90-ih, „Luxor“ nas je počastio nekolicinom strip albuma, od kojih ne mali broj potiče iz pera Bojana Redžića. A ako je po nečemu ovaj majstor stripa i ilustracije, trenutno situiran u Kanadi, bio i ostao poznat, to je po jedinstvenom stilu i nimalo suptilnoj kritici društva.
Njegov pristup materiji bi pojedinci poredili sa velikim karikaturistima poput Koraksa, Mivela, Guzine, Borkovića, Krnjetina i inih drugih. I naravno, tu je gram istine. Vanvremenska kritika društva obuhvata neke univerzalne boljke koje komotno mogu da se osete u bilo kome životnom dobu. Digresija; arheolozi, u istraživanju drevnih Sumera, su našli mnoga pisma, uklesana u parčićima gline, koja su roditelji adresirali deci. Među njima je jedan broj onih gde se otac direktno obraća sinu. Unezvereni otac, očito iz više klase (neki viši državni zvaničnik ili sveštenik) kritikuje sina što diže noge na sto, neće da uči, nipodaštava učitelja, izbegava da vežba pisanje i generalno krade bogovima dane. Da, znam da vam zvuči poznato.
Ja sam se trudio u mojim stripovima da napravim 2-3 nivoa, da se ljudi nasmeju, da im se crtež svidi ali i da pokažem puno ružnih stvari u našem društvu. Zato moji stripovi baš i nisi bili popularni.
(Redžić, 2018.)
Jedan efektivan način kritike je bio putem basni, gde životinje uzimaju pojedine ljudske karakteristike i time alegorijski predstavljaju naše probleme i kako ih (ne) rešiti. U vekovima koji su prethodili ovom najnovijem, životinje su polako postajale antropomorfne i time su sve te alegorije dobijale na značaju – ali i na kreativnosti. Ono jes, furry pokret je postao sprdnja samog sebe zbog tolikog naleta interesa, ali to svakako ne oduzima od uticaja koji je antropomorfizacija kreatura imala na popularnu kulturu.
Ovo sve navodim kao uvodnik u strip kompilaciju „Đoka i Mrca: A da li vi pljačkate banke?“ (u daljem tekstu samo „Đoka i Mrca“). Poput velikog broja Redžićevih drugih stripova, i ovde su glavni akteri propaliteti, Đoka gavran i Mrca koji je, rečima samog Redžića putem „Strip Vesti“ internet portala, „nešta debelo, nešta između kučeta i medveda, nisam još siguran šta je to. Poenta stripa je da nema poente. Oni ceo strip valjaju neki alkohol, puše vutru i tako. Zgubidane, što bi rekli, i tako da 64 strana stripa i vi ćete zgubidaniti ako budete čitali.“ Ja sam u startu smatrao da je merkat u pitanju, al eto, ne mora sve ni da ima kategoriju.
No, koje je kategorije ovaj album? Pa, premda za razliku od „Mraka“ ima stalne likove koji se vraćaju iz priče u priču, kao što i sam stripar naglašava generalno tu nema neke radnje. Đoka i Mrca uglavnom provode svoje vazda slobodno vreme na vazda slobodne aktivnosti. Naravno, putem svake Redžić pomalo ismeva pojedine segmente našeg društva, što je za onovremeno njegovo stvaralaštvo bilo neminovno.
„Working Girls“ – nije priča o momku i devojci. „Working girl“ je u slengu izraz za prostitutku ( u ovom slučaju mušku ) .
„Preko leševa“ je priča o ljudima – mesar je samo na kraju geg. Ovan koji ženu zove „ovco jedna“ ili prasac koji se ženi i nema vise zezanja u životu, ili starleta ( otprilike 22 godine) koja dobija stvari za džabe na velike sise a ima veliko dete (majka još u srednjoj školi)…
„Porodične veze“ je priča o braku (a to je ime jedne serije iz 80–ih godina sa Majkl Džej Foksom).
„Mr. Visarionovič & Joseph“ je o advertajzingu i onome šta radim (još uvek) – reklame i animaciju koja služi da bi deca kupovala đubre – u mom slučaju „Hasbro“, „Mattel“, „Spin Master“ – mentalnu drogu.
„Tolerancija“ je o tome da bez obzira na religiju svi volimo da se opustimo, da se relaksiramo i da delimo jednu lepu zajedničku plažu – kao sto je bila Jugoslavija. Baš sam Jugonostalgičar.
„Momo! O, Momo!“ je o našem primitivizmu, nekulturi i neobrazovanosti – ali sve predstavljamo kao da je super i prelepo.
„Sistematski pregled“ – socijalističko samoupravljanje, praćenje pravila i propisa, podmićivanje…
I tako dalje…
(Redžić, 2018.)
Prema karakteru, Đoka i Mrca se ne razlikuju mnogo. Obojica su u biti stoneri i ispičuture sa podjednako sarkastičnim, sardoničnim pogledom na svet. Vole oni da se šegače sa vlastima, a povremeno se i uzbude (mahom ako se javi kakva ilegalna poslovna prilika ili neka supstanca džabe za konzumiranje), mada realno nemaju mnogo toga što ih čini, u nedostatku drugog izraza, dubokim. Nemaju izgrađenu karakterizaciju koja može da nosi franšizu.
Naravno, to ne znači da nisu genijalno osmišljeni. Kroz njihove eskapade, bile one naučnofantastične (u sklopu kratke priče „Da, izvolite, doktor je u ordinaciji“ koja parodira „Frankenštajna“) ili epskofantastične (poput storije „Ko rano rani bešiku grabi“ smeštene u srednji vek), ova dva stvora uvek pokazuju do koje tačke cepa ljudska glupost. Nekad je to i neki potpuno jednostavan koncept, kao odmeravanje obnaženih žena na peskovitoj obali (priča „Radost na plaži“). Ali uglavnom se svodi na isto – akteri rade nešto što se, ako izuzmemo prenaglašenost humora, i te kako može desiti i nama.
Nadam se da ne zaseravam puno ali moji stripovi su mnogo crnji nego što izgledaju. Zato se i album zove „Mrak“.
(Redžić, 2018.)
Efektivnost humora u kratkim predasima je ono što stripove Bojana Redžića čini udarnim. Nije samim tim ni čudo što je objavljivan u najjačoj periodici stripa tokom tih ne preterano veselih devedesetih („Tron“, „Strip Mania“ i sl.), bilo u zemlji ili van iste („Stripburger“ je takođe „ugostio“ Redžićeve radove).
Treba, doduše, tu istaći i potencijalnu repliku čitalaca, i.e. „pa zar ovo nije tehnički jedan vezani album? Ima stalne likove, naposletku.“ I da, to je tačno, ali ne treba ga gledati kao na tipičan primer grafičke novele. On je pre skupina kratkih stripova, poput kompilacija „Kalvina i Hobsa“, recimo. Potpora tom argumentu je ta da Redžić, uz svaku dužu priču u albumu „Đoka i Mrca“, uvek priloži ili nevezanu ilustraciju ili po još jedan strip od jedne table. I da, ovo radi nakon SVAKOG dužeg stripa unutar albuma. Ti kratki stripovi su efektivno isti kao i ovi duži – naposletku, Redžić figurira kao geg-autor tu, slično Matakoviću. I ne sumnjam ni sekund da bi se na tu dezignaciju složio.
A naslov teksta bi trebalo da bude citiran iz stripa Dubravka Matakovića – „Dođi mala čiči, da ti čiča spiči!“ (smeh)
(Redžić, 2018.)
„Đoka i Mrca“ je poodavno rasprodat, premda se primerci i dalje mogu naći polovni na slobodnom tržištu. Naravno, svako kome je Redžić poznatiji kao RB White će se iznenaditi kada vidi ovakve radove. To je potpuno razumljivo, i zbog godina koje su prošle i zbog tematike kojima se autor generalno bavi. Ono što nikako ne izostaje je kvalitet. Mračni, pensivni i pregnantni stripovi oivičeni crnim humorom poput „Đoke i Mrce“ i te kako imaju mesto u popularnoj kulturi, pogotovo danas kada se vrednosti remete levo-desno iz dana u dan. Moj predlog? Nabavite par ortaka koji vole da povremeno zloupotrebe kakvu supstancu (ali ne previše; zdrav život pre svega) i uživajte koliko možete, I, ono, pročitajte strip kad smognete dvadesetak minuta.
