Moj današnji sagovornik je neko koga jednostavno, morate upoznati, ako već niste. Neko od koga imamo šta da čujemo, šta da naučimo i sigurno neko koga ćemo lako zapamtiti a teško zaboraviti. Reč je o Ognjenu Kojiću iz Banjaluke. Apsolventu Akademije umetnosti u Banjaluci, muzičaru, producentu, sportisti…
Ognjene, dobrodošao na portal ,,Pokazivač,, . Hvala ti što si pristao na ovaj intervju i odvojio svoje vreme da odgovoriš na naša pitanja.
Pohađao si nižu i Srednju muzičku školu Vlado Milošević u Banjaluci, da li su tu započeli tvoji prvi muzički koraci? Kada se, u stvari, desio trenutak kada si otkrio svoju ljubav prema muzici a kada odluka da će bavljenje muzikom biti tvoj životni put?
O.K: Muzika je zaista moj životni put, obzirom na to da sam na taj put krenuo već od svoje šeste godine upisujući nižu muzičku školu. Zatim je usledila srednja muzička pa naposletku Muzička akademija. Što se tiče tih prvih koraka oni su započeli u Derventii gde sam išao u Osnovnu školu, tu se u stvari rodila ljubav prema muzici i prema klaviru. Za taj grad me vežu počeci svega onog što sam danas.
N.G: Pomenuo si u razgovoru da od svoje petnaeste godine radiš samostalno. Koji je to posao bio tvoja prva zarada i šta je ono što je navelo jednog petnaestogodišnjaka da već tad počne sam da zarađuje?
O.K: Muzika, kao moja prva ljubav bila je i moj prvi posao, što je i dan danas. I ljubav i posao.
Da, od petnaeste godine sam počeo da radim, to su bile svirke uživo a potom sam počeo da se bavim i muzičkom produkcijom. U vremenu dok sam aktivno radio sa svirkama, sarađivao sam sa mnogim poznatim imenima sa domaće estrade. To mi je svakako bio podstrek i jedno bogato i nezaboravno iskustvo. Sve sam to i tada shvatao i doživljavao kao prilike koje se ne dešavaju baš svakom i bio sam svestan toga. Kako svestan tako i zahvalan.
N.G: Zadivljujuće je to što si, uprkos rođenju bez čula vida, uspeo da postigneš sve ono o čemu ćemo danas da razgovaramo. Koliko je, zbog toga, bilo otežano dolaziti do svojih zacrtanih ciljeva, ostvarenja snova..?
O.K: Prepreka je bilo, ima ih i dan danas , u tehničkom smislu. Ali, bez obzira što sam slep i što ne vidim, nije mi otežavalo da krenem ka ostvarenju svojih ciljeva jer sam izuzetno uporna osoba. Nastojao sam, kada god nešto sebi zacrtam, da dam sve od sebe u nastojanju da to i ostvarim. Tamo gde sam najviše imao problem, bilo je sa školovanjem. Tu su se pojavili prvi problemi ali sve sam to nekako prevazišao jer život i jeste borba. Borba je sigurno svakom, bez obzira da li je neko slep ili ne, svako ima neku svoju ličnu borbu u kojoj mora da izvojeva pobedu.
N.G.: Svi koji te poznaju opisuju te uglavnom kao jednog velikog pozitivca, osobu koja ne odustaje tako lako, kako u poslu tako i životu uopšte, što je svakako za divljenje. U čemu leži tvoja unutrašnja snaga, koji je taj izvor sa kojeg piješ vodu?
O.K: To je možda i najteže pitanje (smeh). Iskreno, ljubav prema muzici je ta moja unutrašnja snaga. Muzika je moj život i ja upravo tu pronalazim svoju snagu. I kada mi je teško i kada sam neraspoložen pa i kada sam srećan i raspoložen, muzika je to što me pokreće. Uvek i svagda.
N.G: Na ovogodišnjem, 67. izboru za deset najboljih sportista Republike Srpske, dobio si priznanje za ’’ Izuzetan sportski poduhvat’’. O čemu je zapravo reč i kako si se obrelo i u sportu?
O.K: Iskreno, i mene je to zadesilo jer nisam očekivao da će se to desiti i da ću dobiti to priznanje. Naime, ja se rekreativno bavim sportom. Trenirao sam plivanje, a zatim sam želeo da se bavim borilačkim veštinama. Ponavljam, rekreativno, pošto to ljudi većinom shvate pogrešno. Naravno, ja kao neko ko je slep, ne mogu profesionalno da se bavim sportom, pogotovo kada su u pitanju borilačke veštine.
Bavim se rekreativno boksom koji je u moj život ušetao sasvim slučajno. Boks je bio za mene mnogo težak sport i bilo je meni pristupačnije da sam izabrao džudo, naime, ispričaću vam šta se zapravo tu desilo. Treneri nisu želeli da rade sa mnom i da se upuste u taj način treniranja jer, jednostavno, ja kada sam dolazio na treninge i želeo da treniram oni su tražili problem u tome što sam slep i što ja to ne mogu. Prvi trener koji je toj mojoj želji i zamisli želeo da pomogne je Božidar Pejaković, banjalučanima poznatiji kao Sićo. On je odmah prihvatio i rekao da ćemo pokušati pa videti šta će od svega toga biti. Tako da, ja već pet godina treniram sa njim i do sada smo ostvarili stvarno dobre rezultate.
To su ljudi i prepoznali, s tim što ja nisam hteo preterano da izlazim u javnost zato što smatram da to nije ono što je moja profesija. Ja se boksom bavim rekreativno i to je jedan način, da tako kažem, moje rekreativne i sportske aktivnosti. Jer je sport jednostavno nešto što mora postojati u našem životu da bi bili zdraviji. Ne samo telom već i duhom.
N.G: Pored svega ovoga, baviš se i produkcijom. Možeš li nam reći nešto više o tome?
O.K: Muzičkom produkcijom se bavim zadnjih pet godina. Što se tiče tog posla, ja sam oduvek želeo da se bavim upravo muzičkom produkcijom, ali tu su se javljali tehnički problemi. Naime, ja i na telefonu i na računaru imam govorni program koji meni čita ali koji nije bio kompitabilan sa softverima iz muzičke produkcije. Tu sam dosta vremena potrošio istraživajući kako da otklonim i rešim taj problem da bih uopšte mogao da se bavim produkcijom.
Kada sam to rešio onda sam počeo da radim, za početak, caver-e, zatim evo sada radim i autorsku pesmu jednom pevaču ovde iz Banjaluke. Tako da to sve ide jednim dobrim putem i da će to tek da zaživi kroz neko vreme u bliskoj nam budućnosti. Uz mene je jedan ozbiljan tim sastavljen od muzičara, tekstopisca i producenata. Kako iz Banjaluke , tako i u saradni sa kolegama iz Srbije koji se bave istim poslom.
N.G: Slušajući te, postajem sigurna da ne postoji nemoguće i da nema te prepreke ni nedostatka koju snaga volje ne može da pobedi. Hvala ti na toj spoznaji.
Koji su tvoji planovi na profesionalnom polju, u neko skorije vreme i šta bi bila tvoja poruka našim čitaocima, posebno mladim ljudima kojima svakako treba podstrek da istraju u ostvarenju svojih snova i zacrtanih ciljeva?
O.K: Upornost je najvažnija stavka da bi se došlo do cilja i ona zaista svakog može dovesti na to, unapred zacrtano, mesto. Jer nekada je potrebno mnogo više vremena da se ostvare rezultati tako da samo upornost i vedar duh nas dovodi baš do svega onog što smo zamislil. Mislim da svaki mlad čovek može da bude i srećan i pozitivan ako to jako želi i ulaže sebe u tu želju.
Ognjene, beskrajno hvala na svemu što si podelio sa nama. Pre svega što smo dosta naučili, između ostalog, da nema odustajanja, nikad, bez obzira koliko nam se činilo teško i nemoguće. Ti si primer da je sve moguće. Zadovoljstvo je bilo razgovarati sa tobom. Naš tim i redakcija žele ti mnogo sreće i uspeha u svemu što radilš i stavaraš. Portal Pokazivač će sa zadovoljstvom pratiti tvoj rad i stvaralaštvo. Svako dobro!
Autor intervjua: Neda Gavrić
