“Moje vreme prolazi i nemam ga još mnogo” meni omiljen stih Block out-ove pesme “Protiv sebe”. Nimalo slučajno Bojana počinje roman baš ovim stihom, baš ove grupe i tokom čitavog romana muzika ne prestaje. Prožima kultna mesta Novog Sada, kojih nažalost ima sve manje. Ako tokom čitanja čuješ muziku i osetiš miris, možeš pouzdano reći da je roman dobar. Jasno sam omirisao prohladnu Kanadu i miris prašnjavog pojačala u nekom toplom podzemlju (u smislu underground muzike) Novog Sada. Kada je podzemlje imalo i neko drugačije značenje.
Nikada je nisam pitao ko je Marina (to je jedno od glupljih pitanja koje možeš postaviti piscu), ali naslućujem. I ne samo ko je Marina. Bojana je sve svoje slabosti , želje, fantazije šmekerski pretočila u svoje likove koji pred tobom ožive. Čuješ ih kad plaču, vidiš kako hodaju i umiru. I svi su nekako protiv sebe. Ponajviše Feđa. Zavoleo sam ga onda kada sam ga razumeo.
Pisac spretno koketira sa dilemom jer je dilema atrijum smisla. Živopisne scene, dozirani erotizam, kao u francuskom filmu ali prelivenom balkanskom krvlju senzitivne umetnice. Evidentan je realizam koji itekako podstiče našu skrivenu apstrakciju. Stupareva ostaje kreativno nedorečena. I to nije slučajna nedorečenost. Ona nam namerno ostavlja prostora za razmišljanje o onome čemu svi nesumnjivo težimo. Nije li to ljubav? “Samo treba da ti verujem i proći će” i Block Out zatvara krug.
Roman “Pelin i med” sam čitao dva puta. I stekao utisak da čitam dve različite knjige. Koju ćeš ti knjigu pročitati od tebe zavisi. Čitaoče, veži se!
Rade Aničić
