fbpx
spot_img

РИЛЕ ХЕСЕ: Колико језика знаш, на толико језика можеш да ћутиш!

Кад је Крагујевчанину Радмилу Ристићу, песнику, сатиричару, полиглоти, германисти, писцу кратке форме са опсежном биографијом, за песму „Сунце над Кубом”, посвећеној том народу и земљи, амбасадор Кубе Омар Медина 1996. године рекао, да је та песма најбоља коју је један странац написао о Куби, Ристић је скромно одговорио да су о Куби писали многи, као и чувени Хемингвеј. Амбасадор је одговорио: „Тачно, Хемингвеј је написао најбољу прозу, а Ви сте написали најбољу песму“.

Исте године добио је позив да буде 10 дана гост Кубе. Те године био   је у Београду почасни гост на прослави највећег државног празника Кубе, и позван у резиденцију амбасадора Кубе, а урамљена песма била је у холу њиховог посланства

Поноси се и својом песмом која је проглашена за химну града у коме је рођен, у Сокобањи. Из његове још необјављене књиге песама у рукопису „Сан под Озреном” музичар познате групе „Златни прсти“ узео је у сокобањској библиотеци из рукописа песму „Сокобања“, компоновао је и без његовог знања она је проглашена за химну Сокобање, која је годинама емитована на Радију „Соко“ у Сокобањи. Случајно је сазнао за то, када је као делегат из Крагујевца учествовао на једном хуманитарном семинару.

Једна његова песма о Крагујевцу компонована је, и изводи је кантаутор Ненад Ракић на албуму „Стара варош Крагујевац“.

 

Биографија Радмила Ристића креће из Краљевине Југославије, јер је рођен 1933. године у Сокобањи, и већ следеће године са родитељима  постаје грађанин Крагујевца и станује у Новој колонији у Косовској улици. Рат и ратне страхоте упознале су га и са страним језицима. Ђак првак, са седам година прву немачку реч (halt) чуо је, кад су октобра 1941. немачки војници упали у кућу и разбили врата од соба кундацима пушака, јер му нису дали, уперивши у њега пушке, да устане са столице да узме кључеве од соба. Мајка удовица је била на пијаци. Убрзо се вратила кући преплашена,   а пуцњава се чула по целом граду. Касније  су и деца сазнала за стравичан догађај.Те  године остао је без оца.

Време окупације провео је са мајком. Ослобођење је дочекао после седмодневног боравка у подруму куће у којој су становали. Руски језик је први пут чуо (спасибо) од ослободилаца, који су у Крагујевац ушли са Метиног брда. Одушевљено је са суграђанима дечекао ратнике који су исцрпљени и изгладнели протерали окупаторску војску из Нове колоније, наравно, и из Крагујевца. Основну школу „Краља Петра“ похађа у малој кафаници на врху Косовске улице, јер је праву школу узурпирао окупатор за своје потребе..

Уписује се у Гимназију и завршава је после осам година, ослобођен мале и велике матуре, као солидан ђак.

Постаје 1952. године бруцош Германистике (Немачки и Енглески језик) на Филозофском факултету и станује у Студентском граду на Новом Београду. Интензивније се бави поезијом и енигматиком, објављујући повремено хумор у „Јежевом хумору“ и укрштене речи у „Енигми“. Често се среће са Бранком Миљковићем у „Прешерновој клети“, али нису имали неки контакт, јер је свако имао своје друштво.

 

Апсолвира на време и пре дипломског испита одлази у Савезну Републику Немачку на усавршавање језика 1957. године. Поред предавања на „Volkshochschule“ (Народни универзитет) ради као „Werkstudent” у многим фирмама Хановера, и пише поезију на немачком језику. У то време није било гастарбајтера, и он је био, вероватно, једини странац, који је писао на немачком. На наговор Немаца понуди неколико песама хановерским новинама. Главни уредник изрази сумњу да му једна песма личи на песму немачког нобеловца Хермана Хесеа. Није смео да му као апсолвент германистике призна да није ни знао да је Хесе писао и песме, јер су у Београду на факултету читали и анализирали само његова прозна дела. Успео је да докаже да песма само на изглед личи на Хесеову, иако је, што је фрапирало и уредника и Ристића, имала исти наслов, исти број строфа, чак  и тему сличну, али је стил и поетски језик потпуно другачији. Чак је и Ристићева метрика била, за разлику од Хесеове, уједначена. Двоумљење уредника Ристић је прекинуо предлогом да се обе песме штампају заједно, и нек читаоци сами увиде разлику. Уредник предлог прихвата и Ристићеви немачки пријатељи назваше га „Риле Хесе“.

 

По доласку кући, 1961. године на одслужење војног рока у Ријеци и Ловрану. Примеран је војник и наградно одсуство користи да дипломира на Филолошком факултету.

Са родитељима (очухом и мајком) станује у улици светозара Марковића и запошљава се у Медицинској школи „Сестре Нинковић” као професор Немачког и Енглеског језика. Полаже после две године државни  испит, жени се и прелази да предаје немачки језик у Првој крагујевачкој гимназији, где остаје до пензије. Данас је и даље амбициозан бритког језика иако је четврт века пензионер. Живи у Кнеза Милоша и за себе каже: „Од како знам за себе пишем стихове и кратку прозну форму, наравно, и на немачком језику“.

Део свог живота у СФРЈ и СРЈ посветио је епиграмима и сатири који   су до публике већим делом емитовани преко таласа Радио Крагујевца у емисији „Осмех” коју је у почетку радио са својим колегама сатиричарима, а касније само са колегом Петром Стефановићем скоро десет година. Емисију је Ристић сам укинуо. Када се уредник уплашио од оштрих порука његових афоризама и сатиричних стихова хтео је да цензурише све његове текстове. Професор Риле то није дозволио. Нестао је  „Осмех“, најпопуларнија сатирична емисија у Србији крајем прошлог миленијума. Неко  је објавио и читуљу у „Политици експрес“: „Угасио се и последњи ОСМЕХ у Србији“. Био је то, највероватније, Минимакс који је био повремени сарадник емисије. Ристић га је телефоном питао, да ли је он то објавио. Бард радио теласа одговорио је шеретски, на свој начин: „Нешто се не сећам. Можда јесам, можда нисам”!

На многим промоцијама Ристићевих књига често га питају, колико је књига издао. Обично каже: „Нисам издао ниједну. Оне, углавном, издају – мене. Књиге се не издају, издаје се држава, а књиге се ОБЈАВЉУЈУ, штампају, продају, а неке – и читају“. У вези са тим многи цитирају Ристићев афоризам „Код нас је теже издати књигу, него државу!“ Он даје и пример за тај афоризам, јер није успео да код нас „изда“ књигу песама „Сунце у нама“, али је рекао за ПОКАЗИВАЧ да је исту књигу написао и на немачком језику (Die Sonnе in uns“) и да ће је издати, пардон, објавити у једној земљи немачког говорног језика.

Тако нам рече Риле Хесе, германиста, песник, сатиричар, полиглота,  писац кратке форме, добитник „Златног пера Русије“ 2011. године и још тридесетак признања, повеља, медаља, похвала,  25. објављених књига и текстова превођених на многе стране језике.

Ристић је био неколико година и дописни члан Државног универзитета културе и уметности у Санкт Петербургу, једини Србин, једини странац ван Русије. У једном њиховом просветном пројекту ђаци у школама Санкт Петербурга анализирали су Ристићеву песму „Залазак Сунца“ и писали своје стихове по угледу на њу. Он има двадесетак поетских радова малих Руса. „КРАГУЈЕВАЧКЕ” новине су писале о томе, са насловом „Вратио Русе читању“.

Они су читали његове кратке (не)обичне приче, а предложио је организатору пројекта да њихови ђаци треба да проналазе грешке у текстовима страног професора, коме је руски језик страни, и да професору Ристићу могу да шаљу исправке и питања у вези са причама и песмама. То су колеге у Русији прихватиле са одушевљењем, а ђаци су толико анимирани, да је Ристић о томе могао и књигу да напише.

 

 

Miloš Ignjatović
Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.