fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Ruke moje majke

Autor: Snežana Kujundžić

Kako su tople ruke moje majke
Nalik na belinu sa lakih oblaka,
Sad znam da su istinite bajke
O dobroti, koje je često pričala baka.

Uz petrolejku lampu ko na dlanu,
Bdela je puna straha, ko u dvorištu bedem,
I navlačila deku na razboju tkanu,
Po mome telu da ne ozebem.

I uvek bi iz njenih ruku ko sa lica
Sinuo osmeh da zgreje male kosti,
Moja mati medljanka, sirotica,
Čitav život morala je za mene da posti.

Sa srpom i motikom po vazdan
S neba je svlačila milost za me,
A onda bi me pomilovao znani dlan
I podigao na njeno umorno rame.

Oskudna u svemu osim u lepoj reči,
Vučica i vila u jednom telu,
Umela je blagim pogledom da izleči
I bude najlepša snaša u selu.

Princeza u opancima, kraj malog stada,
U prslučetu s dve crne pletenice,
S torbakom i njemu ono malo jada;
Parče kukuruze i dva-tri zrna pšenice.

A srce veliko ko Brdo Ubovića,
I ruke šire od onog parčeta njive,
Moja majka je jedna
od sedam zvezda Vlašića,
čije oči u mojim očima žive.

Sada je moja mati ko bajka stara
I samo iz nje dobrota progovara,
Povijena ko pred kamenom kućom šljiva,
Tiha ko oblak što se iznad krova skriva.

Kako su hladne ruke moje majke,
Jedva da ih slabašne prepoznajem,
Sada znam da su istinite bajke
I da se ne završavaju sve sa srećnim krajem.

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.