fbpx
spot_img

Sanja Trninić: Zaboravljena pisma

Ostalo je par dana do Miletovog odlaska u penziju. Ceo svoj radni vek proveo je u pošti. Voleo je svoj posao. Radio je na mestu gde se pošta raspoređivala po reonima i delila poštarima.

Dešavalo se da poštari vrate pisma koja nisu primljena tog dana. Za neke bi neko i došao za dan, dva a neka pisma su ostala na policama u pošti.

Kad bi istekao rok za podizanje pošte Mile bi ih ređao u jednu kutiju koju je držao u svom ormanu. Mislio je da će možda neko ipak doći. Ali niko više ne bi pitao za njih.
Pošto je uskoro trebao da ode iz pošte rešio je da tu kutiju ponese kući. I upravo je to i uradio poslednjeg radnog dana.
Kartonsku kutiju otežalu od pisama odneo je u svoj auto. Pozdravio se sa kolegama i otišao.

Narednih dana ustajao je u vreme kada je inače ustajao za posao. Shvativši da više ne radi, skuvao bi kafu i seo za kuhinjski sto da prelista jutarnju štampu koja mu je već godinama stizala na kućnu adresu.

Živeo je sam. Žena mu je umrla još na porođaju. Sam je odhranio njihovog sina koji je nakon završenog fakulteta otišao u inostranstvo. Iako je odavno navikao na samoću nedostajale su mu kolege sa posla sa kojima je bio u odličnim odnosima.
Jednog jutra, dok je pio kafu, setio se kutije sa pismima. Otišao je u garažu gde je ostavio u ćošku onog dana kad je otišao s posla.

Obrisao je prašinu sa nje i uneo je u kuću. Sklonio je sve sa kuhinjskog stola i počeo da vadi pisma. Listao ih je gledajući imena na njima. Spazi da se jedan rukopis ponavlja više puta. Tad obrati pažnju na to i pisma te žene stavi na jednu gomilu. Ostala vrati u kutiju.
Sonja Marinković poslala je nekoliko pisama Saši Jovanović. Iz nekog razloga Saša nikad nije primio ta pisma.

Držao ih je u rukama dvoumeći se da li da ih otvori.
„A zašto ne!Da je neko hteo da ih uzme, uzeo bi.“
Reši da ih pročita. Pre toga složi ih po datumima.
Prvo je bilo pre 6 godina.

Lep ženski rukopis pojavi se na belom papiru ispisan penkalom.
„Saša,
Znam da si rekao da ne smem da te zovem ni da dolazim ali moram na neki način da te obavestim o ovome što se dogodilo. Trudna sam.
Znam da nećeš ostaviti ženu i decu ali treba da znaš da ćeš dobiti još jedno dete.
Ako budeš u prilici javi se!
Voli te večno tvoja Sonja! “
Mile zatvori pismo i vrati u koverat.

Sledeće pismo bilo je nakon godinu i po dana.
“ Saša,
Ne bih ti pisala da me nužda nije naterala. Bolesna sam. Imam rak dojke. Ne znam kome Luku da ostavim. Još uvek mogu da se brinem o njemu ali doći će dan kad neću moći. Molim, javi se!
Sonja“

Mile zastade kod ovog pisma. Da li je Saša ikada saznao za sve to i ko je uzeo dete?
Otvori treće pismo.
„Saša,
Zašto se ne javljaš? Dođi zbog Luke da se dogovorimo. Ništa više ne tražim od tebe. On je tvoj sin. Ne znam kome da ga ostavim.
Javi se, preklinjem te!
Sonja“
Rukopis je bio nečitak, očigledno pisan drhtavom rukom. Miletu se srce steže razmišljajući kako verovatno nikad Saša nije saznao za ovo.

Drhtavom rukom otvori sledeće pismo.
„Saša,
Shvatam da nećeš doći i više to neću tražiti od tebe. Luku su odneli u dom jer ja više ne mogu da se brinem o njemu. Meni je još jako malo ostalo. Više ti neću pisati.
Ako ikada poželiš da vidiš svog sina znaš gde ga možeš potražiti. On je i ovako već naučio da živi bez oca tako da nećeš mu mnogo nedostajati.
Ovim pismom se opraštam od tebe.
Uvek sam mislila da si dobar čovek. Možda sam pogrešila a možda te je nešto sprečavalo da dođeš… Ne znam.
Zbogom ljubavi moja
Večno tvoja Sonja “

Miletu su oči bile pune suza dok je drhtavim rukama vraćao pismo u kovertu.
Kad se malo pribrao uključi kompjuter i ukuca Sašine podatke.
Još uvek je stajala ista adresa. Reši da ode tamo i potraži ga.

Vrata mu otvori neka gospođa mrkog pogleda.
“ Ja sam Sašina žena. Saša je umro pre par godina.“
Mile se usudi da je upita za pisma.
„Da, stizala su neka pisma. On je tad već bio bolestan i nisam htela da ga opterećujem njima već sam odbijala poštaru a primim. To je bila neka njegova ljubavnica. Šta sam trebala da mu nosim pisma u krevet?“
Zalupi mu vrata ispred nosa.

Pokušao je da nađe Sonju mada je znao da je već kasno. Kažu, umrla je pre par meseci.
Onda se uputi u dom za decu bez roditeljskog starenja.
Vaspitač dovede Luku nakon priče koju je čuo od Mileta.
Imao je plavu kosu i nebo plave oči. Priđe mu i kulturno se javi. Mile mu se svidi i on se raspriča sa njim.

Mile je znao da on ne može da ga usvoji ali zato je odlazio svaki treći, četvrti dan kod Luke. Donosio mu je igračke i slatkiše. Išli su zajedno u šetnju a Mile je često ostajao da ga uspava čitajući mu priče. Nije mogao da mu zameni oca i majku ali bio mu je kao deda kojeg nikada nije upoznao.

Sanja Trninićhttp://trsanjaoss.wordpress.com
Rođena je 1977. godine i živi u Pančevu. Radi kao knjigovođa u knjigovodstvenoj agenciji . Živi sa mužem sa kojim ima dva sina. Piše pesme i kratke priče. Obožava knjige. Godine 2008. izdala je knjigu pesama "Kontrola uma".