fbpx
spot_img

Satirična priča Milan Todorov

MILAN TODOROV
5000

Vozio sam tog popodneva žutom trakom predvidjenom za autobuse i taksi vozila. Dan je bio tipičan srpski, odnosno nije obećavao ništa.
Naravno, malo sam popio da bi mi sve bilo veselije. Razmišljao sam, popiću još koje pivo pre nego što stignem u toplo porodično gnezdo, u kome me čekaju žena, mačka i neplaćeni računi.
Odjednom, iza mene neko plavo svetlo, zavijanje sirene. Oteram ga u majčinu, kao i uvek, pa nastavim. Ali, ovaj baš uporan. Em vozi motocikl bez ruku, em nešto maše, verovatno drogiran ili pijan…Ipak, uspe da isprednjači i prepreči mi put. Vidim, organ vlasti. Mlad, nasmejan, ali, odmah se vidi, pravičan i strog.

– Dobar dan, gospodine.
O, ovo će da bude ozbiljno – pomislim. Čim su policajci u Srbiji kulturni, najeb’o si!
– Licne isprave, molim
Biće sranja, sad sam sto posto siguran. Čim me policajac nešto moli, umesto da se lepo izdere na mene, pa bude i njemu i meni lakše.
– Vašu legitimaciju – ponovi on.
Kao sto sam radio toliko puta do sada, diskretno izvadim hiljadarku i prosledim mu je u šaku.
– To je vaša licna karta? – upita mladić i nasmeši se.
– Da – rekoh. – Prethodnu mi žena oprala u veš masini!
– Dobro, reče on. – Ali, ovo na slici niste vi.
– Kako to mislite?
– Ovaj ima brkove i bradu.
– A to je iz rata. Tad je to bilo moderno, znate.
– Doooobro – kaže policajac.
– Samo, ovde piše Đordje Vajfert.
– Ja sam Đordje, rekoh , i svi me drže za Đoku. Možete i vi.
On me pogleda kao da me žali.
– Neće moći – kaže. – Jer, u ličnim podacima iza imena Đordje Vajfert piše godina rodjenja: 1850.
– Znam, svi mi kažu da izgledam mladje.
– Možda – ali ovde piše i godina smrti:1937. Prema našim pozitivnim zakonskim propisima, mrtve duše ne mogu da borave u motornom vozilu, bez pratnje.
Šta sam mogao?
Izvadim petohiljadarku, onu sto sam čuvao za najgore. Na njoj lepo, krupnim slovima i čitko piše Mlađan Dinkic, premda je na slici predratni napredni političar Slobodan Jovanović.
Predstavnik vlasti, motajući legitimaciju broj 5000 u svoje blokče, reče:
– U redu gospodine Dinkiću. Možete da nastavite put!
Dok sam dodavao gas, pomislih ne bez gorčine:
Jebeš zemlju u kojoj policajci tako brzo kapiraju šale!

Prethodni tekstDnevna doza aforizma
Sledeći tekstMisao dana
Deana Sailović
Deana Sailovićhttps://deanasailovic.wordpress.com/
Satiričar, autor tri knjige “Princeza na zrnu razuma” , “Elektronska ispovedaonica” i "Koji sam ja meni idiot". Priređivač knjige "Žena i aforizam". Član Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Beogradskog aforističarskog kruga. Urednik satirične redakcije na Pokazivaču.