RATKO DANGUBIĆ: ON
Vedra noć.
U maloj bašti bifea na železničkoj stanici, u selu pedesetak vrsta severno od Odese, polupijani stražar Magacina Opštih Dobara, crveni Pankratov i kočničar teretnih vozova Fjodorov spore se oko toga gde su na nebeskom pejsažu Velika kola I od kojih je zveda sastavljen Veliki Medved.
Fjodorov, nešto stariji i trezniji od crvenog Pankratova, okaljen u nemirnim vremenima, kaže:
“Pazi, ne laprdaj. On sve odozgo vidi, i sve čuje.”
“Ko, on?” zapliće jezikom crveni Pankratov. “On?”
“Ja ti samo kažem da Boga nema,” viče Fjodorov i baca dug pogled put šanka, za kojim, čini se, hrče debela konobarica Liza.
Crveni Pankratov povremeno čudno trza glavom, lupa teškom šakom po izlizanoj ploči I pokazuje da mu je muka (od svega).
Školski (je) vedra noć. Svi vozovi su prošli.
