Šta je to što odvaja „Strip Kvadrat“ od većine izdavača stripa u regionu? Pa, iskreno, ne mnogo. Imaju redovno glasilo stripa u vidu „Devetke“, izdaju strip albume, monografije, antologije, knjige o stripu, prozna dela, slikovnice… Uglavnom se sve to vidi kod ostalih pregalnika devete umetnosti u nas. Ne mogu čak ni da kažem da izdanja poput ovog o kome će biti reči u tekstu odudara po kvalitetu, koncepciji i sl. No, ono što mogu reći jeste da „Strip Kvadrat“ poseduje jednu veštinu koju, opet, većina izdavača na prostoru Balkana ima, a da je vredna hvale – želja da se isprati domaći strip ma na kom se meridijanu našao.
U to ime, uvedimo u priču autora po imenu Vlado Janevski, čoveka koji je objavljivao širom sveta, dobio mnogo nagrada za prozu duže i kraće forme, te aktivno pomagao makedonske autore iz dijaspore i pritom širio kulturu dodatno. Jedan od njegovih side-gigova je rad na stripu, gde je uredno na Fejsbuku kačio table stripa „Palavkovcite: Vlatko i Emče“ (u slobodnom prevodu „Vragolani“). Premisa stripa je jednostavna, kao što i znaju da budu za delo koje je novinski strip po formi, iako ne izlazi u novinama – dvoje beba, Vlatko i Emče, kako prolaze kroz silne svakodnevne situacije.
Izjave ljubavi između dva čačkanja nosa
Hemija između Vlatka i Emče je simpatična. Vlatko očigledno voli Emče, dok je ona nekako neizjašnjena po tom pitanju. Oboje vole slatko (Emče malo više), knjige i životinje, i uglavnom imaju osobine kakve jedna beba sa nešto razvijenijim govornim sposobnostima može da ima. Čak i da nose isto odelo, odnosno pelene i benkice, razaznaćete ih po drugim detaljima – Vlatko nosi naočare, dok Emče ima guste obrve.
Sem njih dvoje, kroz strip se javljaju i Vlatkovi baba i deda, a sa strane se čuje Vlatkova majka. Pred sam kraj ovog izdanja, imamo tablu gde se novi klinac, Toše, useljava u komšiluk kao potencijalni rival Vlatku. Međutim, u najvećem broju stripova se pojavljuju njih dvoje, ili pak samo Vlatko.
Humor ovog stripa je saniran i blag, onakav kakav se može u dečjem stripu očekivati. Gotovo sve fore su visprene i sastoje se bilo od igara reči, bilo od ironičnih odgovora na pitanja ili reakcija na izjave. Sam stil crteža odgovara tematici – boje su uglavnom osnovne, paleta blaga, a linije oble i ne preterano grube. Drugim rečima, kao strip, „Vragolani“ je jednostavan i ne zahteva mnogo od čitalaca. Naravno, ovo je Janevski hteo od samog starta; neuvredljiv dečiji strip koji se svodi na gole osnove i koji, kao takav, ume da nasmeje dečicu.
Sumacija
Naravno, ako poslednju rečenicu prethodnog pasusa uzmemo u obzir, dobija se utisak da odrasli neće uživati u „Vragolanima“. Ali to nije slučaj. Uporedimo ovaj strip sa, recimo, „Pepom Prasetom“ ili „Patrolnim šapama“. Strukturalno, ove animirane serije nisu namenjene za decu stariju od recimo 10 godina. Međutim, nenametljiv stil i žive boje dovoljno daju stimulacije da i odrasla osoba može da ih komotno gleda uz svoje klince. Sličan je slučaj i ovde. Strip je jedno pitomo izdanje koje definitivno treba nabaviti dečici i pustiti ih da se u svet stripa pronađu adekvatnim, pravim prvim koracima.
