10. Decembra 2019. | 02:54
Početna / Mesečina / Sjećaš li se (kad sam ispao idiot nad idiotima)

Sjećaš li se (kad sam ispao idiot nad idiotima)

 

Sjećaš li se tog dana? Sjećaš, itekako, mislim.
Spremio sam se da odem po nju kad završi to (imala je nekih obaveza, a mislim da to čitaoca plaho ne interesuje). I otišao sam. Da je otpratim, ko biva (a nisam znao niti sam se nadao da će biti ko biva).
Svejedno, spremio sam se, i, krenuo, ne tako ubrzanim korakom. Kada sam došao, ušao sam u Hollywood da ispušim koju s nogu, nabrzaka (prošlu noć sam odlučio da sigurno bacam ova govna, ove smrtne vojnike, tako da sam idzržao nepuna dvadeset i četiri sata bez njih; osvojili su me ponovo, ti smrtni vojnici, pa kupih jednu kutiju Aure). Ubrzo stiže poruka: „Završila sam.“
Izlazim iz kafića, kažem joj: „Imam jednu lošu, jednu dobru. Koju ćeš?“
„Svejedno mi je“, odbrusila je nonšalantno.
„Evo, ovako.. Prvo loša. To je ova“, pokazao sam na dogorenu cigaretu,“a druga je, ova dobra, ta da smo od sutra opet gore u onoj učionici. Moći ćeš me presresti, i zabraniti mi da odem ispušit koju u međuprostor.“
„Hah..“, promrljala je tiho.
Došli smo do pošte, kontam je otpratiti, bar ako ne skroz do kuće, onda do pola puta, da ne ide sama. Pomilovao sam joj kose, ne bih li usput skinuo koje kapljice kiše s kovrdžave, smeđe kose, jer je kiša sipkala malo.
„Ne diraj me!“, rekla je povišenim tonom.
„Dobro, evo..“, nezadovoljno sam izustio.
Kada smo prošli poštu, stali na uobičajeno mjesto na kojem se ljubimo, počeo sam prilaziti njenim rumenim i mednim usnama.
„Nećeš me poljubiti.“
„A zašto?“, upitao sam iznenađen.
„Eto, nećeš. Nećeš me ni kući otpratiti!“
„Šta je tebi, ljubavi?“
„Ništa, šta će mi biti. Samo ti kažem.“
„A s kim ćeš onda? Nećeš mi sama ići gore..“
„Eto s kim ću, s nekim. Šta te briga. A, uostalom, mogu i sama.“
Počela je sad ona meni prilaziti, bezbeli da me poljubi. Šta će drugo.
„Kiša pada. Idem“, počela mi je prilaziti, a ja sam se, ko džoja, izmakeo.
„Hajde, ćao!“, odbrusio sam idiotski.
„Konju jedan, majmune glupi, idiote debilski, izrode, imbecilu, šta ono uradi?!“, mislio sam se u sebi dok sam se udaljavao od svoje drage.
Kada je već bila kod ćoška stare zgrade, skoro pa izmakla iz mog vidokruga, okrenuo sam se, i vidio je kako odmiče s oborenim pogledom, a vjetar joj, one čupave kose, smeđe, mekane, baca – čas niz leđa, čas preko čela.
Navečer sam došao kući i naravno bila je ljuta ko ris. Kad kažem ko ris, tako i mislim.
Tu noć sam se okretao u krevetu kao na ražnju, mislio o njoj, o nama, o toj divnoj ženi koja je uljepšala moj život tako nesebično i ubjedljivo, koju nisam želio izgubiti nikako (elem, ni sad ne želim), sprečavao suze da ne poteku, da ne skvase ovaj moj jastuk koji je pođahkad mirisao samo na mene, a nekad i na njene tragove mirisa koje je ostavljala na mojim obrazima, na mom vratu..
Ujutro je sve bilo u najboljem redu, a i ja, ugledavši i procjenivši to, bivah u najboljem redu.
„Čuperak moj dragi“, rekao sam joj kada sam je vidio, i poljubio je u čelo.
Nasmijala se, na moje olakšanje.
Sjećam se i ja, sjećam se dobro te đavolske noći koju ne želim više nikad u svom životu. „Neću to više raditi, nikad, nikad!“, uvjerljivo sam govorio sebi, a tako je bilo i bit će.
Sjećam se te noći (a ne želim je više nikad u životu, želim samo nju kraj sebe, i nas, kao cjelinu, kao jedno), kad sam ispao idiot nad idiotima.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Armin Fuka

Armin Fuka
Rođen u Bugojnu. Pripovjedač, esejist, novelist, pjesnik. Piše za "Pokazivač" i "Književnost uživo". Živi u Bugojnu.