fbpx

Sladjana Nedeljkovic – DIVLJA SRCA DVA

Bile su mlade i lepe. Bile su kao cvetovi a da toga nisu bilw svesne. I zna li to uopšte iko u tim godinama.
Dragana je bila pomalo plava, pepeljaste kose tako su govorili tada, a Snežana je bila tamno smedja. Obe sa dubokim krupnim očima. Kao sada da ih gledam. Kao sada da vidim te njihove osmehe i radosna srca kojima nas obasjavaju kada god to mogu. Na časovima kada se trude da svima pomognu došaptavanjem, na priredbama kada gotovo pa sijaju… Tada nisam to primećivao. Sreo sam ih skoro na ulici kako pričaju jedna drugoj, gotovo pa u isti čas. Videlo se da još uvek čuvaju, imeju te srdačne osmehe na licu. Kao da je vreme stalo – tog trenutka sam se setio svega.
Ne postoji vreme, shvatio sam konačno… jer su moje emocije još uvek bile vezane za njih kao da smo u sedmom razredu. A ima i zašto, uvek ima zašto… Igrati pametno znači igrati proračunato, sigurno, oprezno… one to nisu bile tada, a čini se da nisu ni sada, nakon toliko vremena. Bile su radoznale, to je ono što se sada jasnije video. To je ono što ih danas izdvaja od mnogih koje prolaze ulicom. Rasterećene ustaljenosti okoline, kao da bi pristale, obe, da se igraju, da i danas poslušaju svoje ludo srce… isto kao i tada… To ih je obe obogatilo – izgledale su prekrasno. I to je nedovoljno reći. Bio sam u njihovim ludim srcima. Bio sam izabran a ja sam to odbio. Bio sam i mogao sam je poljubiti makar. Bar jednom. Bar jednu od njih. To sam tada mogao a nisam, i sada sam osetio jasnu želju u sebi, nešto kao propust, žaljenje, gledajući u njihove prijateljske oči. Setio sam se kako je to priznanje jedne od njih dve tada odjeknulo u odeljenju. Kao veeliki bum! Svi su se gurkali, smeškali kada bi njih dve prolazile a ja sam se šepurio kao paun i naravno odbio da reagujem. Bio sam glavni momak, dasa, ma kakav momak bio sam klinac koji ništa nije video… ehh
Prijateljstvo njih dve me očaralo. Danas kao i tada. Pa ja još uvek ne znam kojoj sam se svidjao. Koja je ta koja me odabrala? One su to čuvale, kao tajnu, kao beskrajno šaputanje na velikim i malim odmorima, kao nešto čemu nikada neću prisustvovati niti razumeti. To su one bile jedna drugoj. Šaptanje misli. Kao da to rade i danas. Danas magičnije nego ikada pre, gotovo sam ostao na mestu na kome su prošle i najsrdačnije pozdravile – obe. A sećam se da je Dragana imala problema sa nogom. Snežana je svuda pratila. Setio sam se i onih grubih dečjih šala koje probadaju srce, kada smo je zezali i šalili se na njen račun, zbog ko zna čega nekog dana, naročito na časovima fizičkog, a sada se nije dalo ni naslutiti da je nekada tu bio ikakav problem… Možda me to sprečilo…ehhh
U dubini duše, znao sam da smo preterivali u tim neslanim šalama… maločas sam to shvatio – to je pisalo u Snežaninim očima… Ona je uvek bila tu kao zaklon, kao zaštita za odbranu svoje drugarice, svoje prijateljice, za dobro i loše, za mene koji tek sada shvata, tek sada uočava šta je propustio… Duboke duše. Divlje na neki način. Obe. Gedajući za njima, pitao sam se gde su moji prijatelji. Naravno da sam znao da i one pričaju o svakodnevnim stvarima, idu na posao i rade sve ono što je neophodno da bi se preživelo … Ali to nije ono što njih čini živima. Avantura života, otkrivanje i uvek novi horizonti iznutra su stvari koje zaista okupiraju njihovu pažnju, a te avanture mogu biti velike i one male, svakodnevne. To sam sada shvatio. Divio sam se njihovom prijateljstvu i njihovim očima.
Naslov: DIVLJA SRCA dva
Žanr: PRIČA
Grad: VRANJE
Država: SRBIJA

Autor: Sladjana Nedeljkovic
Autor: Sladjana Nedeljkovic

Prethodni tekstDa li ste znali: Rana sylvatica
Sledeći tekstGracija
Slađana Nedeljković
Slađana Nedeljković
Volim da pomerim granice da bi se svet video mojim očima. Realnost može biti obojena i malo drugačija - nasmejana mojim i vašim emocijama. Na putu traganja za nežnošću koja je (tu negde) u svakom čoveku.