I ovaj prilog bi mogao da se uvrsti u rubriku tipa Južnoslovenski doprinos razvoju umetnosti u Francuskoj.
Ime koje mi već poduže odzvanja, a čiji opus tek počinjem da spoznajem, i svakako ga treba pomenuti u ovom kontekstu, jeste Enki Bilal – pravim imenom Enes Bilalović – rođen je u Beogradu 1951. od majke Slovakinje i oca Sarajlije koji je tu prešao zbog posla, jer je, naime, jedno vreme bio Titov krojač! No, već sa 9 godina mali Enes se obreo u Parizu. Kao tinejdžer sreće Renea Gošinija koji prepoznaje njegov likovni talenat i pruža mu podršku u radu. Bilal počinje da radi za časopis Pilot, a jedan od njegovih prvih stripovskih radova koji se tu pojavljuje je „Ukleti bal“( Le Bal Maudit), iz 1972.
1975. Bilal započinje saradnju sa scenaristom Pjerom Kristenom (Pierre Christin) na seriji mračnih, nadrealnih priča, iz čega proizilazi serijal Légendes d’Aujourd’hui.
Od relativno ranih radova možemo pomenuti Mémoires d’outre-espace, Histoires courtes („Uspomene iz onostranog sveta“ – kratke priče, 1974–1977) , Exterminateur 17 (1979, scenario Ž-P. Dione); prema scen. P. Kristena realizovani su Les Phalanges de l’ordre noir (“Falange crnog reda“, 1979.) i Partie de chasse (partija šaha, odn. lova) a te 1983 je oslikao nekoliko dela za potrebe filma La vie est un roman Alena Renea (Resnais)…
Ipak, najpoznatiji je po trilogiji Nikopol , (od 1980. do 1992.) koju čine La Foire aux Immortels („Vašar (karneval) besmrtnika), La Femme Piège („Žena klopka“) i Froid Équateur, („Hladni Ekvator“) Na osnovu ovog serijala, 2008. je lansirana i video igra.
Značajna je i tetralogija Le Sommeil du Monstre (od 1998. do 2007.) u kojoj Bilal prikazuje svoje viđenje raspada Jugoslavije i posledica ratova, dalji razvoj događaja kroz lik Nike, njenih traumatičnih fleš-bekova i dr.
Ako je uopšte sad umesno porediti, uveliko smo uvideli da Bilalov opus predstavlja nešto oporije i mračnije u odnosu, npr. na nedavno predstavljeno delo G. Smuđe, takođe kao naše gore lista. Od ostalih radova ćemo pomenuti:
Hors Jeu (“Van igre“, Off Play, 1987, sa: Patrick Cauvin), Coeurs sanglants et autres faits divers (“Srca koja krvare i druge priče“, 1988, sa P. Christin), Bleu Sang (“Plava krv“, 1994),
Tykho Moon – livre d’un film (1996), Un siècle d’Amour (“Vek ljubavi“, 1999), Magma (2000),
Animal’Z (2009) i Julia & Roem (2011, oba u izdanju Casterman-a) i Les fantômes du Louvre (2012, Futuropolis)
Produkti njegove mašte i pera često su gostovali (naročito tokom 80-ih) na stranicama američkog magazina Heavy Metal; pokušao je da adaptira pojedine stripove i grafičke novele za filmske potrebe, a na prelazu 2012 – 2013. je uspeo da realizuje samostalnu slikarsku izložbu u Luvru pod nazivom „Sablast u Luvru“ (engl. „The Ghosts of the Louvre“)
