Ponekad zalutam u prošlost, vidim slike toga doba..Dečja radost na sve strane..Ulazimo u dvorišta kad nam nešto zatreba, tudja dovorišta a u stvari naša..Uzimam bicikl, odlazim do obližnje radnje..Komšiji nešto zatrebalo i tako još koji put na dan..Ništa nije bilo teško.
Ispred svake kuće ona drvena klupica, gde sede danju stariji ljudi a kada padne mračak onda njihova mesta „zauzimaju“ mladi..Radjaju se ljubavi one dečje, najiskrenije, sedenje i priča dok „ne preteramo“ i tad se čuje dozivanje roditelja da je vreme da se udje unutra.
Ponekad zalutam u prošlost…Prošlost gde se delilo na ravne časti bez gledanja ko je kakve mogućnosti. I onaj ko nije imao, nije se osećao manje vrednim..A onaj ko je imao više, nije se time hvalio.
Ponekad zalutam u prošlost….Ponekad….
