Molitva mi nemir greje
A kamena mis’o moli
Kad grudima grebe, veje
Žara klija, telo boli.
U poljubu mi dlanovi
Majko Sveta, astral željan
Bdi nevidan – sna tonovi
I pupolja Jastva ljiljan.
Polen seje, bol zamladi
Čuva me, u Nadu svije
A dušu mi svu okadi
Mir u nemir tiho lije.
Molitva mi pitalice
Miluje i grudi zari
Zvezde roje lutalice
Tka u jar mir, i umiri.
Majko Blaga, sve pasije
Solilokvij, drhat misli
Nus* svih ljudi u Veri je
Iz Molitve mir izrasli.
Nus* ‒ Duh, intelekt; kod Anaksagore: duša sveta; kod Platona i Aristotela: duša koja misli, a po kojoj se čovek razlikuje od životinje. (grč.)
