fbpx
spot_img

Šta je Kopola dodavao: 15 najboljih rediteljskih verzija

Nakon što je ove nedelje prikazana “Snajderova verzija” filma “Liga pravde”, Zak Snajder se priključio dugoj, šarolikoj listi reditelja koji su se izborili da njihova vizija postane i finalna verzija filma koji su snimili. Nekima od njih, iako smatranim živim klasicima, sa Oskarima iza sebe, bile su potrebne i cele decenije da nađu zajednički jezik sa studijima i producentima i urade rediteljske verzije.

Priredio: Matija Jovandić

Što ambicioznija zamisao, to skuplji film, a što je film skuplji, to su reditelji više pritisnuti da prave kompromise. Ishod neretko zna da bude i ostvarenje kakvo reditelji ne prepoznaju kao svoje, bar ne u onoj meri da bi ga zadovoljno potpisali. U želji da publici predstave svoju viziju, drugačiju od one kakva je prikazana bioskopima, i najveća imena među njima upuštali su se u duge pregovore sa producentima i (holivudskim) studijima ne bi li na kraju uradili i predstavili svoju verziju. Magazin “Indivajer” objavio je listu od 15 najboljih rediteljskih verzija, po izboru petorice kritičara (Erik Kon, Kristijan Blauvelt, Kris O’Falt, Zak Šarf i Rajan Latancio) na kojoj su i Orson Vels, i Frensis Ford Kopola (čak dvaput), i Majkl Ćimino, i Takaši Mike, i Kameron Krou, i Terens Malik, pa čak i Fric Lang.

Frensis Ford Kopola – “Apokalipsa danas”

Iz filma “Apokalipsa danas” Foto:The Hollywood Archive / Hollywood Archive / Profimedia

Frensis Ford Kopola je nakon premijere “Apokalipse danas” 1979. godine prvi put intervenisao na ovom filmu 2001. godine, praveći rediteljsku verziju čuvenog ostvarenja. Reditelj je tada radio sa originalnim montažerom Volterom Marčom da bi filmu dodali čak 49 minuta snimljenih scena, uključujići u duže scene u kojima je pukovnik Kurc (Marlon Brando), kao i nove scene poput one u kojoj grupa vojnika sreće francuske koloniste na zabačenoj plantaži.

Nije se svim kritičarima dopalo to što je Kopola uradio, navodi Zak Šarf, ali gomilanje scena poput te sa plantažom samo su pojačali rediteljev metodični, postepeni zalazak u psihološko ludilo. Ta verzija “Apokalipse danas” razvija se u više meandara, putovanje kapetana Vilarda (Martin Šin) u srce tame time postaje još neizvesnije, a osećaj opasnosti sve jači.

Kopola je potom intervenisao na filmu još jednom, kada je u susret 40. godišnjici ovog ostvarenja završio njegovu “finalnu verziju”. Ona se, sa skraćenih 20 minuta od verzije iz 2001. i 4K formatom, smatra definitivnom.

Ridli Skot – “Istrebljivač”

Ridli Skot je svoj naučnofantastični klasik “Istrebljivač” (“Blade Runner”) iz 1982. godine dva puta dorađivao. Prva rediteljska verzija, objavljena sa takvim natpisom, premijerno je prikazana tačno deceniju kasnije i samo je tri minuta duža od originala, a ceo proces je po Skotovim detaljnim beleškama nadgledao restaurator Majkl Arik. U njoj nema naracije Harisona Forda, a dodata je scena sa jednorogom i maknut je “srećan kraj” na kakvom su insistirali producenti iz “Vorner bradersa”.

Konačna verzija, koju je završio Skot 2007. godine, duža je za minut, a u njoj su restaurisani zvuk i vizuelni efekti, a dodat je i ceo san jednoroga i malo više nasilja. Producenti su tražili da se iz originalne verzije izbace te scene nasilja, ali su one neizostavni deo rediteljeve vizije hladnog, distopijskog sveta, a postale su važan detalj u konačnoj verziji, primećuje Zak Šarf.

Stiven Spilberg – “Bliski susreti treće vrste”

Još na talasu “Ajkule”, Stiven Spilberg završio je 1977. godine “Bliske susrete treće vrste”, jedan od filmova o “vanzemaljcima među nama”, ali su se reditelj i montažer Majkl Kan, obojica nonimovani za Oskara za to ostvarenje, sporili oko kraja u kom, prema verziji prikazanoj ponovo 1980. godine Ričard Drajfus zapravo ulazi u svemirski brod. Sa njegovim ulaskom, film je napustilo i nešto veličanstvenosti i osećaja tajanstvenosti, čime Spilberg nije bio zadovoljan.

“‘Bliski susreti’ postigli su ogroman finansijski uspeh i rekao sam (producentima) da želim da napravim sopstvenu, rediteljsku verziju. Složili su se, uz uslov da prikažem i unutrašnjost broda da bi imali na čemu da zasnivaju (marketinšku) kampanju. Nikada nisam prikazao unutrašnjost broda”, ispričao je Spilberg u jednom dokumentarcu.

U definitivnoj rediteljskoj verziji iz 1998. isečena je dodata scena sa ulaskom u brod i iskombinovani su omiljeni Spilbergovi detalji iz verzija iz 1977. i 1980. godine, a u 137 minuta se gledaoci ipak ne uvode u brod.

Frensis Ford Kopola – “Koton klub”

“Koton klub” sa pričom o belom (Ričard Gir) i crnom (Gregori Hajns) muzičaru iz čuvenog harlemskog kluba dvadesetih i tridesetih godina 20. veka i njihovih privatnim životima smatra se jednim od manje uspešnih filmova Frensisa Forda Kopole. Iako se nepoverljivi Kopola prethodno obezbedio u tom smislu da njegova verzija iz 1984. bude i konačna, neki od jednako nepoverljivih ulagača u ambicioznu produkciju pretili su mu tužbama, primorajući ga da skrati film, a on je njihovu poruku doživeo kao “ima previše crnih ljudi i previše stepovanja”.

Decenijama kasnije, piše Kris O’Falt, Kopola je gledao verziju kakva je bila pre skraćivanja, koju je sačuvao na beta-traci i tačno je video kako je sam uništio svoj film. Uz dodatnih pola miliona dolara, vratio je 25 minuta prethodno isečenih scena, vraćajući time i poljuljani balans i dramatiku u film, plus radosnu feštu neverovatnih izvođača, a 35 godina kasnije stekao je i bolje kritike i taj film više nije smatran propašću.

Džordž Kjukor – “Zvezda je rođena”

Još ne postoji savršen način da vidimo ovo delo , ali nas je herojski poduhvat restauracije iz osamdesetih prilično približio tome, piše Kris O’Falt. Nakon što je premijerno prikazana 1954. u bioskopima, producenti iz “Vorner bradersa” tražili su da se “Zvezda je rođena” skrati za skoro pola sata i takva vrati u bioskope sledeće nedelje. Osim što su tako izbačene dve ključne pesme, nestale su i nijanse i satira u odnosu između ljubavnika (igraju ih Džudi Garland i Džejms Mejson) čije karijere se kreću u suprotnim smerovima.

Kjukor je umro pre nego što je restaurisani film prikazan u januaru 1983. godine i teško je reći šta bi on mislio o još kontroverznijim delovima te “rediteljske verzije”. U njoj su vraćene dve muzičke tačke, a ekipa koja je radila restauraciju našla se i pred teškim zadatkom: pronašli su zvučne zapise od oko osam minuta govornih scena ali bez snimaka, I “oživeli” su ih koristeći se crno-belim fotografijama načinjenim na setu tokom snimanja. Ta verzija ostvarenja “Zvezda je rođena” zato ostaje među filmofilima i donekle kontroverzna.

Kameron Krou – “Korak do slave”

“Korak do slave” (“Almost Famous”) verovatno je najbolji film reditelja Kamerona Kroua, a svakako je jedini za koji je bar do sada nagrađen Oskarom. Njegova poluautobiografska priča je, međutim, bila 40 minuta duža od one premijerno prikazane 2000. godine, koja je trajala dva sata. Krou je morao da izbaci mnogo scena da bi udovoljio producentima kako bi film bio prikazan u bioskopima. Pre nepune četiri godine, osvanulo je i “butleg izdanje” u blu-rej formatu.

Dodatne scene u ovoj verziji znače i više vremena provedenog sa Vilijamom (Patrig Fjudžit), Raselom (Bili Kradap) i Peni Lejn (Kejt Hadson), kao i skoro 11 minuta dug prizor u kom mladi budući rok novinar tera svoju majku (Frensis Mekdormand) da odsluša celu “Stairway to Heaven” grupe Led Zeppelin. Zanimljivo je da Krou nije mogao da dobije prava na pesmu, koja je inače bila predmet dugogodišnjeg spora o potencijalnom plagiranju, pa se, podseća Erik Kon, u “butleg verziji” pred taj trenutak gledaoci pozivaju da je puste na svojim uređajima kada naiđe ta scena.

Ken Rasel – “Đavoli”

Ken Rasel završio je 1971. godine jedan od najbeskompromisnije ikad snimljenih horora, ali su britanski filmski cenzori i producenti iz “Vorner bradersa” hteli ipak neke kompromise.

Zasnovan na istinitoj priči iz 1630. godine o lovcu na veštice koga šalje kardinal Rišelje, svešteniku i zaposednutosti obiluje prizorima mučenja i seksa. Između ostalog, optuženom svešteniku (Oliver Rid) zabodene su igle u jezik, dok časne sestre koje tvrde da ih je opseo đavo simbolično siluju statuu Hrista. A to nije moglo bez cenzorske oznake “X”. Ali i sa njom je na kraju skraćen za šest minuta u Britaniji, a producent je tražio da bude izbačeno još 10 minuta za američke bioskope.

Kompletna, rediteljska verzija restaurisana je tek 2002. godine, podseća Kris O’Felt, zahvaljujući britanskom filmskom kritičaru Marku Kemrodu, koji je verziji “Vorner bradersa” dao ocenu – nula.

Majkl Ćimino – “Vrata raja”

Kada su “Vrata raja” sa Krisom Kristofersonom u glavnoj ulozi snimljena 1980. godine i prikazana u bioskopima, zaradila su 3,5 miliona dolara, a imala su budžet od 44 miliona. Pošto je u film uloženo toliko novca, reditelj je bio primoran da ga završi što je pre moguće da bi mogao da bude u konkurenciji za Oskara te godine.

To je značilo i priličan problem za Ćimina, s obzirom na to da je gruba verzija prikazana producentima trajala skoro pet i po sati. Ćiminova verzija potom je skraćena na 219 minuta i tako je prikazana premijerno u Njujorku u jesen te godine, pre nego što je izgubio kontrolu nad ostvarenjem i ono je u studiju dodatno “srezano” na dva i po sata. Ta verzija dočekana je kao umetnička i finansijska katastrofa.

Film sa naznakom “rediteljska verzija”, što je bio jedan od prvih puta da se ona koristi, prikazan je dve godine kasnije na jednom televizijskom kanalu za filmofile, ali ni ona nije bila baš po volji Ćiminu. Tek za ona od 216 minuta, koju je on sam priredio za kolekciju “Kriterion” 2012. godine, smatrao je da je onakva kakva treba da bude. Dočekana je sa pohvalnim kritikama, a BBC je takva “Vrata raja” uvrstio među 100 najboljih američkih filmova svih vremena.

Elejn Mej – “Ištar”

Komplikovana veza Elejn Mej sa Holivudom imala je tokom njene karijere mnogo uspona, padova i obrta, ali nijedan nije ni prineti onome što se dogodilo njenom filmu “Ištar” iz 1987. godine, piše Erik Kon. Posle skoro decenije mirovanja, Mejova se vratila akcionom komedijom “Ištar” sa Vorenom Bitijem i Dastinom Hofmanom u glavnim ulogama. Film je dočekan “na nož” u medijima i pre nego što je završen. Rediteljka je na kraju snimanja raspolagala sa 108 sati sirovog materijala, a na kraju je film “skresan” u studiju na “bioskopsku dužinu”.

Da bi sve bilo zanimljivije, njena verzija prikazana 2011. i dve godine kasnije objavljena u blu-rej formatu čak je i kraća za dva minuta. “Lekcija je čudna, ali i dalje jasno govori: vizija kakvu je imala rediteljka je netaknuta, osim što je malo utegnuta; problem nikada nije bio sam film, niti njegova rediteljka, nego to kako je bio predstavljen publici, unapred pripremljenoj da joj se ne dopadne”, zaključuje Erik Kon.

Fric Lang – “Metropolis”

Ovde se možda pre radi samo o restauraciji nego o novoj rediteljskoj verziji, pošto je Fric Lang bio na premijeri 1927. godine u Berlinu (sa sve simfonijskim orkestrom koji svira uživo). To jeste restauracija, ali kakva: kao što je to slučaj sa mnogim nemim filmovima, originalni negativi su uništeni, a kamoli to što je Langova originalna vizija menjana da bi se uklopila u interese prikazivača na različitim tržištima u različitim zemljama.

Mnogo detalja o podzemnom gradu uživanja, Jošivari, takođe je bilo izgubljeno, a potraga za nestalim delovima filma, u ukupnoj dužini od pola sata, trajala je decenijama. Tek u novom milenijumu pronađene su rolne u Argentini i na Novom Zelandu, odakle je nadoknađeno oko pet minuta. “Kino Lorber” objavio je ovu restaurisanu verziju kao “Kompletni Metropolis” 2010. godine.

Čarls Barnet – “Venčanje mog brata”

Reditelj posvećen beleženju rasnih nemira u Los Anđelesu je nakon debitantskog ostvarenja “Ubica ovaca” (1977) nastavio da snima slojevite priče o Afroamerikancima preko priče o životu Pirsa Mundija (Everet Sajlas), mladića iz istog grada. Barnet je nameravao da se, mešajući humor i tragediju, približi široj publici, ali nije uspeo da dovrši film onako kako je želeo pre nego što su ga primorali da prikaže 115 minuta dugu verziju na Filmskom festivalu u Njujorku, nakon čega su ga preuzeli distributeri…

Sve do 2007. godine, kada je Barnet skratio još oko pola sata, nije se videlo kako ga je reditelj prvobitno zamislio. Sada je to topla dramska komedija koja nema ni kadar viška, a traje manje od sat I po.

Terens Malik – “Novi svet”

Postoje tri verzije filma “Novi svet” Terensa Malika, epske poeme o osnivanju Džejmstauna, za koje se zna. Malik je poznat po tome što dugo snima filmove i dugo ih promišlja tokom montaže. Film je premijerno prikazan 2005, a već sledeće godine Malik je uradio svoju verziju. Pre toga postojale su originalna verzija od 150 minuta i skraćena na 135 za potrebe prikazivanja u bioskopima, ali Malik nij bio zadovoljan nijednom od njih.

Zato je sam, bez uplitanja studija, napravio je verziju od 172 minuta. Ona je, piše Rajan Latancio, zanimljivija i prikazuje snoliku, grandioznu auru kakva može da se vidi samo u filmovima Terensa Malika. Pored toga, daje donekle za pravo glumcu Kristoferu Plameru, filmskom kapetanu Njuportu, kada je izjavio da Malik “montira svoje filmove tako da izbaci sve iz priče, a mnogo se unosi u poetske kadrove”.

Ang Li – “U sedlu sa đavolom”

Originalna “Univerzalova” verzija filma “U sedlu sa đavolom” od 138 minuta delovala je čudno mnogim gledaocima. Film je hvaljen zbog svoje istorijske preciznosti, ali kritikovan zbog inertnosti, piše Kristijan Blauvelt. Za potrebe rediteljske verzije iz 2010. godine za kolekciju “Kriterion”, tajvanski reditelj nije samo dodao izbačene delove (10 minuta), nego je prekomponovao i već postojeće delove i rezultat je mnogo bolji.

“A zadržao je svoju jedinstvenu preciznost, posebno u ritmu borbi u Građanskom ratu: vojnici bi nekada uzimali mesece odsustva tokom zime, da bi svoje bitke dovršili na proleće”, piše Blavelt.

Takaši Mike – “13 ubica”

Japanski reditelj Takaši Mike snima filmove takvim tempom da je teško zamisliti da ima kad da se vrati i ponovo uradi neki od njih. Međutim, to jeste slučaj sa njegovim rimejkom filma iz šezdesetih godina o obračunu samuraja, gde se pokazalo da ima mnogo više da pokaže nego što je publika videla u bioskopima širom sveta u originalnoj verziji 2010. godine.

Godinu kasnije, Mike se vratio filmu, na 125 minuta prepunih borbi dodao je 16 minuta sa još više nasilja, ali je time dobio i na jezivosti i snazi ostvarenja, piše “Indivajer”.

Orson Vels – “Dodir zla”

Nakon “Građanina Kejna” Orson Vels je praktično izmislio ono što danas zovemo rediteljskom verzijom sa svim onim njegovim projektima koje su sakatila studija ili su ostali nedovršeni iz drugih razloga, pa svet još pokušava da obuhvati punu prirodu njegovog talenta, navodi Erik Kon. Dok njegovi “Veličanstveni Ambersonovi” nude najraniji primer onoga kako je najbolje videti njegova remek-dela, 1998. godine restaurisana verzija njegovog “Dodira zla” (1958) još je očigledniji primer.

Decenijama nakon što je njegova noar drama sa granice prikazana, pronađeno je 58 stranica njegovih beleški poslatih studiju “Univerzal” u kojima piše o tome šta bi još uradio sa filmom. Toga se na kraju poduhvatio reditelj Volter Marč. Iako, strogo uzev, verzija iz 1998. nije “rediteljska verzija” u pravom smislu te reči, nesumnjivo je u pitanju uzbudljivije delo, ocenjuje Erik Kon.

Priča govori o meksičkom zvaničniku (Čarlton Heston, neobičan izbor za ulogu, čemu ni nova verzija ne može da pomogne) i njegovoj ženi (Dženet Li) koji se bore protiv mahinacija korumpiranog policajca (Orson Vels), a prava zvezda ovog filma zapravo je Velsova odluka da se kamera kreće kako se kreće, posebno na početku, pre nego što bomba u kolima eksplodira.

Isprva je Vels hteo da se scena razvija bez muzike i špice sa ispisanim imenima, stvarajući potpunu napetost. Međutim, studio je tu ideju odbacio zarad dramatične muzike Henrija Mancinija i imena učesnika koji su pokvarili efekat. Novom verzijom je takav previd poslat u istoriju.

Izvor: nova.rs

Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.