fbpx

Stari hrast

Foto: flickr.com
Foto: flickr.com

Ti nisi rukom stvoren
Pa da te ruka poseče
U tamnom oknu
i šupljem oku
na ranu
dodaše soli.
Krvari tvoj koren
I rana nevina peče,
Lišće u krvotoku
Šumi nemoćno:
BOLI!

Slomljne grane slegle,
Pod kišobranom zvezda
Pali su slavni vekovi
U tajnoj kasapa roli,
Veverice su pobegle
Razrušena su gnezda
I svako palo ptiče
Jauče u blatu:
BOLI!

Bruji testera mesara
Za rad takse i putara
Glad raste škrtica,
Livada slepa ogoli,
Beže svici iz čestara
Od veštica i utvara,
A cvili zbunjena krtica
U nebo i viče:
BOLI!

Ti nisi nikome dužan
Da ti naplati dugove
Pa da se sušiš na suncu
Napušten, ubog i tmast,
Zapis osvanu tužan
Za tvoje bolne godove.
Pao si gord i ponosan,
Pala je sa tobom
čast.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.