Ni u čemu žena nije tako nesigurna kao po pitanju izbora svog muškarca
Koliko god da je ubeđena, pre ili kasnije počinje da sumnja
I to ne jednom nego mali milion puta…
Da iako u jednom trenutku misli da je najbolji za nju, vrlo brzo
Misli da je sve to greška
A često nema nazad
I to je posebno guši, da se ulaže u pogrešno…
Ima trenutaka kada joj se čini da je gotovo svaki bolji od njenog
Privlačniji, bolji, sigurniji
Da u koga kod da se zagleda, oseti da ima nešto što njen nema
Da joj sve u njoj govori da je pogrešila
Ni njoj samoj nije jasno kako se sva ta osećanja smenjuju
Na momente ga želi pokraj sebe do kraja, sve teče kako treba
A na momente čitavim svojim bićem oseća da bi bila srećnija bez njega
Da joj samo smeta i da bi mogla više sama
Da bi imala više vremena za sebe
I jaču veru da će sresti nekoga
Ovako, kao da se sve završava sa njim
A da li je to želela
I da li je tako zamišljala ljubav
Uz toliko strahova, padova, sumnji, nesigurnosti, povlačenja…
Dok je bila sama a dugo je bila sama
Sve se to nekako završavalo i ostajalo u njoj
Svi ti osećaji
Ali otkako je sa njim, to se prenelo na njega, i kao da su strahovi još veći
Teško je da mu to prizna, ne bi da ga povredi
A opet mu govori na mnogo načina, što on i oseća
I na stalnoj su klackalici
Između ljubavi, divne, predivne, kada se čini da mogu zajedno, do one – ne mogu više, pusti me, ostavi me na miru
U njoj se smenjuju dva suprostavljenja osećanja
Da je on taj, pravi, jedini
I da on nije taj, da nikako nije taj, da samo gubi vreme
I da mora da nastavi potragu
A prvo da se vrati sebi
I da se sabere sa sobom
Ovako, ni tamo ni ovamo
Ni sa njim, ni bez njega
Muči ga ali muči i sebe
Volela bi da je dovoljno jaka da preseče
Da kaže – zajedno smo i gotovo
Ali nije
Nešto iznova potkopava njenu veru u njega
I to njihovo
I stalno joj fali prostora da diše
Fali joj slobode
Fali sama sebi
A fali joj i ljubav
Da li je on njena ljubav
Ili samo još jedna usputna stanica
Ostaje da se vidi
