fbpx

Stefan Simić: ***

Nakon jednog nastupa
Prišla mi je dama u godinama
I rekla mi –
Mladiću, hvala ti što me vraćaš mladosti
Danima kada mi je bilo najlepše
Kada sam bila najsrećnija –

Pred vratima pozorišta čekao je muž
Koji se pravdao da ga to što radim ne zanima
Dok ga, u stvari, ona više nije zanimala

Sedeo sam desetak minuta sa njima
Oboje u ranim šezdesetim
Ona umetnička duša
Još uvek lepa i zanosna
A on sav čovek od tehnike
Kao da se nikada u životu nije osećao poletno

Ona nalik ptici u kavezu
Koja padne čim bi da raširi krila i poleti

On nalik kavezu
Koji jedino služi da koči i ograničava

Pomenula mi je da je pevala, igrala, plesala
Sva u prošlom vremenu
Kao da se između prave nje i ove sada
Isprečio zid koji je sve veći i neprobojniji

Slike njenog života su se ređale
Studije u Beogradu
Šetnje Parizom u ono doba
Muzika, mladost, mogućnosti
I…
Tu je onda zastala
I rekla da mora da krene

Često mi prođe mislima ta žena
I tih naših desetak minuta
U kojima sam naslutio
Sve ono što nije mogla da mi kaže

Pre neki dan mi je poslala sliku
Kada je imala dvadeset i nešto
Izgledala je baš onako
Kako izgledaju devojke u koje se zaljubljujem

Plava, vitka, nežna, puna života
Nalik prolećnom suncu
Koje sve obasja i raduje kada se pojavi

Napisala mi je –
Ako sretneš neku ovakvu u tvojoj generaciji
Ne prepuštaj je drugima
Uhvati je za ruku, povedi sa sobom i čuvaj
Da je kroz trideset godina ne bi zatekao nesrećnu
Kao što si zatekao mene

Spasi je
Kada već mene nije imao ko da spasi –

Stefan Simić
Stefan Simić
Rođen 1989. godine u Paraćinu. Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu „Pustite nas“ objavio je 2012. godine, a knjigu „Odjeci ljudskog“ 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje). Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji i zemljama ex-yu.