Pitam se ponekad, šta bi mi rekao ako ti kažem da te volim? Dobro, ne baš onako „volim te“ sa samo one čuvene dve reči, jer ova ljubav teško stane u njih. Nemoj da se ljutiš što o tome hoću da ti pričam, jer ti to sam ne umeš da vidiš. Šta li bi rekao kada bih ti jednostavno govorila kako te ja to volim? Kada bih otvorila dušu i sve što je u njoj prosula pred tebe? Tek tako. Da ti kažem kako ja to radim. Kako ti pišem pesme i nižem bisere od reči, koje nikada nećeš pročitati. Znam da nećeš, voliš klasike. Kako volim one iste ulice koje i ti voliš. Kako te vidim u slučajnom prolazniku. U oblaku. U kiši. U suncu. U vetru. Da, mislim da te tada najjače osetim. Kao da si tu. Kada mi vetar zagolica obraze i odnekud donese tvoj miris.
Ili kada bih ti govorila šta se to u meni dogodi kada te ugledam. Kako mi se noge oduzimaju i kako tada njima više ne vladam. Krene neka oluja u grudima, srce mahnito počne da tuče. Tada molim kosmos da mi ne priđeš blizu, jer ne znam više kako da te u sebi sakrijem. Naročito od tebe samog.
Često te sanjam i priznajem da ne volim to. Neću da mi budeš tako mio da bi mi se snio. Neću te u snu u kom mi nekada kažeš kako me razumeš, ali da od nas nema ništa i da nađem sebi drugo mesto. Neću te u snu u kom mi nekada kažeš da bi voleo češće da me viđaš. Da me nećeš na jednu noć, već na više njih. Ja bih te malo takvog na javi. Da mi pričaš. Da te tada pitam, šta bi bilo ako ti kažem da te želi jedno biće? Svim svojim, sve tvoje biće? I vrline i mane, i glas i ruke, i sve to što si ti?
Šta ako ti kažem da te volim?
Piše: Lidija Miljković
