Najbolji način da shvatiš koliko si ljudima nebitan
To je da ne radiš ono što inače radiš jedno vreme
Čisto da proveriš ko će da te se seti
Realno, malo ko
Ili da se ne pojavljuješ tamo gde te najviše ima
Videćeš ko će da ti se javi, ako ti se uopšte javi
Zato sportisti često umesto u penziju odlaze u depresiju
Glumci umiru na sceni, igraju do poslednjeg dana
I svi moraju da budu aktuelni
Bez toga, nema ih, kao da ne postoje
Zato lepa žena uvek mora da bude lepa žena
Svi u formi, nasmejani
U protivnom, kao da nestaju sa liste ljudskih želja
A kada te tamo nema, kao da te nema nigde
Kaže mi prijatelj koji će uskoro u penziju, jedan od glavnih profesora u školi
Na moje pitanje da li će biti neki njegov ispraćaj, njegovo veče
– Ma kakvi – rekao mi je – još će da slave kada mi vide leđa –
Ljudi mogu bez nas
Čovek se zavarava da je mnogo bitan
Da će sve propasti bez njega a neće….
Sećam se kada sam se razboleo u srednjoj školi, nije me bilo mesec i više dana
Samo je jedan drug došao da me poseti
Ostali se nisu ni javili
Kada sam se vratio, kao da nisam ni odlazio
Sve je bilo isto
Sve tako prokleto ide svojim tokom
Kao da je čovek tu najmanje bitan, osim najbližima
Zato ljude tako boli kada ih zaborave ili ne pomenu, negde
A dali su život za nešto ili nekoga
A prema njima se odnose kao da nisu ni postojali
Kada ne prepoznaju bivše radnike
Studente
Nastavnike
Umetnike
Lekare
Kao da su sve te silne godine i godine
Bačene uzalud
U ništa
A šta čoveku ostaje od života
Osim sećanja na njega
I pokušaja da ostavi neki dublji trag, negde, u nekome
Zato pišem
Zato što me prolaznost svega toliko boli
Želim da sačuvam od zaborava svaki trenutak
Da jednom, nekad
Oni koji to budu čitali, znaju
Da ništa nije bilo uzalud i da je imalo nekakvog smisla
I za njih
A i za mene
