Sanjam, pre neko veče, Patrijarha Pavla.
U mojoj sobi, leži, ne govori puno.
Krije se od javnosti, pa se kod mene sakrio.
Dolaze mi poznanici, niko ga ne prepoznaje,
niti reaguju.
Žao mi ga je.
Nekako nemoćno leži, ispijen i ćuti.
Ne želi nikoga iz crkve da zovem,
nikome da javljam.
Želi samo da miruje.
Ne pita me ništa,
ni ja njega, osim onog osnovnog —
da li mu nešto treba.
Ljudi dolaze, ne zbog njega,
nego svako svojim putem, u prolazu,
i kao da se podrazumeva što je tu.
Ujutru se budim,
i pitam se — zašto se sakrio kod mene,
ateiste,
i od koga to beži?
Ne znam.
Možda su mu dosadile priče o lažnim prorocima i spasenju.
Možda mu nedostaje čovek,
koji će da ga tretira ljudski, kao druga, kao brata,
bez da mu se klanja, ljubi ruku, glumata pred njim,
i tretira ga kao živog sveca.
Možda mu je dosta svih laži oko njega, licemerja.
Nije tražio ništa od mene, ni ja od njega.
Samo tišina, prožeta razumevanjem.
Tek kasnije, kada sam analizirao sam
Zapitao sam se
Zašto se on sakrio kod mene, a ne ja kod njega?
Ko u kome traži utočište i sigurnost?
U snu štitim ja njega, ne on mene.
Osetio sam da sam mu potreban.
A ko, koga, zapravo, štiti i čuva, ili saosećamo zajedno.
