Posle deset proznih knjiga književnica i slikarka Danijela Božičković Radulović, ili Danijela Milanova, kako često potpisuje svoje knjige, na samom kraju 2023. godine objavila je svoju treću knjigu poezije “Srpkinja.“
Po naslovu stihozbirke mogli bi zaključiti da je ovo knjiga rodoljubive poezije, ali nije sasvim tako. Poezija je rodoljubiva u meri nicanja, nastajanja, odrastanja i dorastanja na rodnoj grudi. U meri živopisa zavičaja, običaja, nasleđa i gena koji su nas ovakvim stvorili. To je poezija sopstva i poezija o sopstvu o Ženi za koju srpska narodna poslovica kaže, a Danijela je navodi: Ne stoji kuća na zemlji nego na ženi.
U pet ciklusa ove knjige utkano je svo Danijelino nemalo iskustvo (a ona je majka troje dece i baka male Mile), ali ne iskustvo nastalo iz, da tako kažem pametovanjem, već iskustvo samog života i življenja na istočnim zonama Srbije, na Stiškim poljima, iskustvo koje je u dodiru sa zemljom kao osnovom svega sticao i veliki pesnik tog podneblja Srboljub Mitić.
Iako pobornica teze da je žena u korenu sveta ona ne favorizuje ženu u odnosu na muškarca. Ne nadgornjava se sa njim. Jednostavno je srećna što je žena, jer shvata njenu suštinu i praroditeljsku ulogu. U ovoj, inače vrlo ličnoj knjizi, Danijela, na početku ispisuje neku vrstu rodoslova (ženskog) svoje male unuke i kaže. Danica – askurđela/Petkana – kurđela/Olga – navrbaba/ Zagorka – prababa/Danijela – baba/Saša majka
Mojoj unuki Mili. Sašinoj i Nemanjinoj, Janković.
Ovo nije pesma, ali poseduje neku vrstu starostavne lirike naših predaka.
Poetesu kao kreativno biće, a takođe i samu zbirku poezije, doživljavam kroz vizuru drveta (u Danijelinim pesmima drvo se inače često spominje, pogotovu voćke) korenom u zemlji, stablom u svetu koji je okružuje, a granama na domak neba. U sva tri segmenta nailazimo na dovoljno materijala za refleksiju i poetiku.
Najveći broj Danijelinih pesama svojim snažnim, kratkim i brzim ritmom prosto se nameću da budu glasno pročitane na sceni, na javnim nastupima. Pesnikanja se dugo bavila glumom i imam utisak da su se njene pesme prosto srodile i sa tim njenim aspektom bavljenja umetnošću. Kako drukčije, nego glasno, izgovoriti sledeće stihove: … Mi/Sa čudesnim smislom za humor/I repom na svakoj reči./Mi tumači/I sveznalice/I neznalice/Mi/Ponosni/Prkosni/ Licemerni/Naivni/Glasni u kafani i nemi u kući/Zbog mira i očuvanja doma/I onog što u svetu nije na ceni/A kod nas još uvek postoji/I zove se porodica/I poštuje familija./Svadbe/Venčanja/I sahrane/Nas zbliže i približe/I okupe/Pa nas sve to privije na grudi/I seti/Ko smo/I čiji/I ko su naši preci… (odlomak iz pesme “Srpkinja“).
U knjizi se nalazi i izvestan broj pesama posvećenih članovima poridice, familiji, drugim pesnicima. U meri poznavanja i življenja sa tim ljudima, ili iščitavanjima njihovih dela, poetesa uglavnom ulazi “u porteret“ date ličnosti i prilično uspeva da korespondira sa njima.
Pesme o domaćim, ali i stranim gradovima, (Smederavo, Pariz, Monmart), gde je Danijelino slikrstvo možda ponajviše došlo do izražaja u segmetnu podloge na kojoj počiva grad, uspešno zakrovljuju ovu raznorodnu i samosvojnu zbirku poezije koju toplo preporučujem čitaocima.
