Rođen sam u zemlji u kojoj je vladao socijalizam. Od pre nekoliko godina u literaturi nazivaju ga „humanim“, valjda zato što je bio na neki način krojen i više puta prekrajan po meri našeg čoveka, različitog od ljudi i sa istoka i sa zapada.
Živeli smo bez kreditnih i gotovinskih kartica, čekove su posedovali retki a „poček“ još nije bio izmišljen. Internet je bio daleka budućnost rezervisana za SF romane a telefon privilegija centra grada. Vozili smo se u fićama i kečevima i ponekom tristaću, ladi i poljaku, letovali u kampovima i radničkim odmaralištima i na svojim gramofonima vrteli lp ploče od 33 obrtaja slušajući pred-ivne kompozicije.
I klima je bila potpuno drugačija. Hladili smo se promajom i retkim ventilatorima, grejali ta pećima i jeftiinom strujom a leti nosili nešto za preko leđa.
Odlazili smo u bioskope. Bar jednom nedeljno a i na utakmice. Poštovao se i cenio sport bar do afere poznate po Slavku Šajberu i sveopštem nameštanju rezultata utakmica.
Rastao sam okružen dragim prijateljima uz vrlo čest i intenzivan osećaj sreće.
Televizijski program je bio svakodnevan (trajao je svega par sati), kao i crtani film u 7 i 15. Film, često „kaubojac“ davao se subotom, na prvom i jedinom kanalu.
Čitanje smo učili iz bukvara, naslova „Politike“ i stripova. Nekada je „Politika“, dok je još bila naša, pored dečijeg dodatka četvrtkom svakodnevno objavljivala i po jedan „kaiš“ Miki Mausa. Mnogi od nas su isecali i čuvali ove table stripa za koje smo ponekada nalazili da je na potpuno istim crtežima promenjen samo tekst.
Sećam se metalnih trafika – kioska koji su prodavali cigarete, retke slatkiše i novine. Sa unutrašnje strane visili su konopci veoma slični onima za veš, priljubljeni uz staklo za koje su sa štipaljkama bila zakačena tadašnja revijalna izdanja. Razlikovali su se od današnjih izdanja po mirisu, hrapavosti papira i neverovatnom uzbuđenju koje je prožimalo čitavo telo. Pogledom kroz izlog ove čudne, montažne građevine, skoro uvek na levoj strani bila su poređana mnogobrojna strip izdanja svih izdavača tadašnje SFRJ. Da bilo je to vreme u kome su stripovi izlazili u daleko većem broju i nemernjivo većem tiražu. Još je moguće ponegde videti takvu montažnu „trafiku“. Namena joj je naravno prom-enjena još odavno i sad služi kao sklonište nekom noćnom čuvaru.
U svet umetnosti koja se zasniva na pripovedanju u povezanim slikama, „novu devetu umetnost“ ušao sam pr-eko „Mikijevog zabavnika“, koji se na „Trafici“ prvi put pojavio 14, oktobra 1974., nekoliko dana pred proslavu tridesetog-odišnjice oslobođenja „Grada koji je sačuvao dušu“ koji je u to vreme bio zaista veliki državni praznik. Tiraž u kome je izašao još uvek je tajna a predpostavlja se da je oborio sve do tadašnje rekorde. Orginalni primerak na moju veliku žalost nisam sačuvao. Od skora sam ponosni vlasnik jednog digitalizovanog „JPG“ primerka. Sećam se i danas pojedinih avantura Mikija, Šilje, Mini i sestrića kao i sličica koje su bile nalepljene na naslovnu stranu i koje smo ljubomorno čuvali. Sećam se i kasnijih izdanja „Mik-ijevog almanaha“ koje sam veoma voleo i koji su bili nekako luksuznije štampani i koričeni.
Ubrzo su roditelji počeli da kupuju i veliki „Politikin zabavnik“ što sam i sam kasnije nastavio, od džeparca sa zadovoljstvom koje traje i danas.
Zabavnik je bio prozor u svet čuda i nauke, u svet stripa i igre. Sećam se i figura koje su redovno štampane i koje su se isecale i lepile na tvrd karton da bi se kasnije oblačile papirnom garderobom. Ko zna koliko je devojčica zahvaljujući njima neosetno uplovilo u svet mode i kreacije. Rubrike „Verovali ili ne“ i „Da li znate?“ objavljuju se i danas, kao i priče iz života. Od pre desetak godina primetne su i česte i priče o slikama i slikarstvu koje na sjajan način opisuju likovna dela i umetnike.
Sećam se svoje male sobe i još uvek mogu sebe da vidim kako ležim na krevetu sa zabavnikom u rukama. Vidim gomile razbacanih stripova koji su beskrajno nervirali moje roditelje.
Danas imam utisak da je i „Zabavnik“ porastao zajedno sa ostalim čitaocima. Skoro sam koleginicu iskritikovao što sinu ne kupuje „Zabavnik“. Zaprepastio me je odgovor da njen sin nalazi da je previše neinteresantnih i komplikovanih tema a da je strip baš dečiji. Očigledna potvrda da je „Zabavnik“ porastao i nekako umesto za sve od 7 do 77 kako glasi orginalna reklama, sveo na starije od 17.
Zahvaljujući tadašnjim velikim izdavačima, pre svega „Dnevniku“ iz Novog Sada još od 1968. godine izlazile su edicije Lunovog Magnus stripa i Zlatne serije. Prvih nekoliko brojeva izašlo je u formatu A4 a zatim „džepnom“ A5 formatu. Obe edicije su prešle 1000 brojeva.
Svaki broj je donosio novu priču o „Tex Wiler-u“, „Zagoru“, „Pričama sa divljeg zapada“ , „Komadantu Marku“, „Mat Meriotu“, “Timu i Dastiju“. Danas je većina tih izdanja veoma tražena kod kolekcionara i skupa.
Sa sve većom galopirajućom krizom stripovi su lagano
prestali da izlaze. Ugasili su se i neki veoma kvaliteni izdavači poput „Dečijih Novina“ iz Gornjeg Milanovca koji su bili poznati i po književnim izdanjima. Kupovali smo ih redovno i nesebično razmenjivali, čuvajući primerke sa omiljenim epizodama. Na žalost početkom devedesetih, raspadom tadašnje Jugoslavije i većine izdavačkih kuća malo beogradsko tržište je bilo potpuno prazno. Izlazio je zabavnik i „Stripoteka“ sa sve siromašnijim sadržajem. Tek krajem devedesetih godina „Izdavačka kuća Politika“ izdaje ediciju „Taličnog Toma“ i „ Asteriksa“ i u kolekcionarskom, ukoričenom izdanju. Naravno, bilo je nekoliko pokušaja malih privatnih izdavača ali bez ozbiljnih rezultata. Sredinom devedesetih godina na kiosku se pojavio i jedini broj „Knindže“, stripa o specijalnim borcima iz kninske krajine. Igrom slučaja još uvek imam taj primerak.
U osnovnoj a kasnije u srednjoj školi upoznao sam i nekoliko drugara koji su sami crtali svoj strip. Najkvalitetniji strip crtao je Čvora, „ Darko Čvorović“ koji je radio prema sopstvenom SF scenariju jako dugo i kvalitetno. Redovno sam pratio njegov rad obzirom da sam svako nedeljno odlazio kod njegovog brata po nove programe i igre za „Commodore 64“ koje je presnimavao. Mala soba na Čuburi bila je izlepljena tabacima sa iscrtanim junacima njegovog stripa i ispunjena zvucima hevi metal muzike ako ne sa stereo uređaja u sobi onda iz gitare njegovog brata koji je bio član „Helera“. Čvora je sredinom devedesetih otišao najpre u rezervu a zatim i aktivnu milicajsku službu a sa njim i tabaci neobjavljenih stripova.
Sećam se i lokalnog strip-časopisa koji je izlazio u svega tridesetak primeraka i koji je stvaran u Bloku 28. Časopis se zvao „Decedebilitat“ – list dece debila Novog Beograda i predstavljao je parodiju na ondašnji život. Čitali smo ga u jednom dahu ispijajući skoro besplatnu kafu i kiselu uz neizbežni ratluk u Klubu penzionera isto-imenog bloka koji je u svom podrumu imao i atomsko sklonište, sve bežeći sa redovnih časova. Časopis nam je doturao „Piva“, naš drugar a redovni član uredništva i dopisnik iz ostalih krajeva grada. Za nas koji smo ostali deca u srcu i koje nas ljubav prema stripu i dalje drži ostala su samo retka mesta na kojima smo mogli da nabavimo omiljena strip izdanja. Bili su to međunarodni i lokalni sajmovi knjiga na kojima su štandovi sa stripovima bili na zavučenim i udaljenim mestima.
Postojalo je i nekoliko tezgi na beogradskim pijacama i strip-rudnik na autobuskoj stanici „Zeleni venac“ koji je dugo godina održavao čuveni Steva uporno odolevajući inspekcijama i lopovima. Samo Steva zna način na koji ih je nabaljao. Rudnik je zapravo bio metalna pijačna tezga koja se zatvarala sa svih strana limenim poklopcima i koji su se u retkim, sitnim satima kada nije radio zaključavali kata-ncima. Oko tezge bile su postavljene kartonske velike kutije, od banana u kojima su bile složeni ili razbacani razni časopisi, magazini i stripovi. Cenovnik nije nikada bio istaknut pa sam vrlo često provodio dosta vremena cenjkajući se i tražeći popust kako na količinu tako i na pohabanost stripova koje kupujem. Retko sam nalazio i na knjige, naročito stara i retka izdanja. Posao se krajem devedesetih toliko razvio da je Steva zaposlio i nekoliko momaka koji su u smenama prodavali za njega a ponekad i otkupljivali od retkih prodavaca. Nekada su stizali kompleti u savršenom stanju a ponekad u takvom da bi retko ko uspeo da prepoznao kom se izdanju radi. Bez obzira na sve redovno sam posećivao Stevin rudnik i marljivo kopao sve do početka novog veka kada su ga lokalne vlasti oterale. Često sam uspevao da pronađem baš ono što sam dugo čekao.
Što sam više odrastao kolekcija se sve više i više uvećavala. Prostor je ograničavao njenu veličinu pa sam ostavljao samo izuzetno značajne primerke.
Trenutno dobar deo bilioteke zauzimaju kolekcionarska strip izdanja a i deo slobodnog prostora ispod stolica u trpezariji i nekoliko kutija u podrumu. Ostatak je, na radost moje supruge od srca poklonjen .
Sredinom devedestih, u delu Novog Beograda koji je poznat po Grčko-Kiparskoj pijaci otvorena je Knjižara-stripoteka „Alan Ford“. Ime je dobila po legendarnom serijalu koji nigde u svetu nije postigao takvu popu-larnost kao u Italiji i kod nas. To je omanji lokal ispunjen od poda do plafona knjižarskim policama sa uredno složenim stripovima. Još ni jednom nisam ušao u lokal a da sam zatekao samo prodavca. Uvek je neko od ljubitelja stripa sa flašom koka kole ili piva u ruci, često u garderobi koja je karakteristična za tinejdžere. Naravno često je moguće sresti i vrsne hroničare i poznavaoce istorije stripa i saznati podatke kojih nema ni u enciklopedijama. Često gostuju i ljubitelji albuma sa sličicama kao i poštovaoci SF izdanja. Poslednjih godina kod njih kupujem orginalna hrvatska izdanja stripa i pojedina koja su uvezena skoro iz celog sveta . U stripoteci sam kupio i „Umpah-Paha“. Zabrinjava jedino činjenica da cena stripa polako ali sigurno pretiče cenu knjiga, verovatno zbog malih tiraža i ogromnih uvoznih troškova. Knjižara je i izdavač dva strip albuma „Blago Templa“ i „Čovek koji je jeo smrt“ u kolekcionarskim izd-anjima sa numerisanim primercima.
I danas osećam neizmerno zadovoljstvo kupujući izdanja „Veselog četvrtka“ i „Ludensa“ kada stigne a skoro uvek kasni. Kada utonem u priču, čitajući tekst oči lagano skeniraju svaki detalj ilustracije sve do samog kraja. Vreme jednostavno biva nevažno i neprimetno a srce i duša ispunjeni. Zahvaljujući stripu plovio sam kroz okeane mašte i svetove različite od ovog. Vreme jednostavno biva nevažno i neprimetno a srce i duša ispunjeni. Zahvaljujući stripu plovio sam kroz okeane mašte i svetove različite od ovog. Naročito mi je u sećanju velika edicija „Otkriće sveta“, dečijih novina iz Gornjeg Mila-novca. Divio sam se mnogim lepotama i strahovao za mnoge junake koji su bili u neprestanom begu i jurnjavi. Smejao sam se šalama i karikaturama i učio od lokalnih junaka. Smejem se i uživam i danas i želim da čitam još neke nove, divne avanture.
I ako se još pre petnestak godina na tržištu pojavljuju digitalizovana, skenirana izdanja stripova, iako pos-edujem sve koje je bilo moguće nabaviti ne uživam u njima. Probao sam da ih čitam na lcd monitoru, veoma kvalitetnom tač ekranu tablet računara koji mi je uvek u torbici ali svaki put bez pravog užitka. Očigledno mi nedostaje tekstura i miris hartije a možda i ritual kupovine. Mnogi naravno dele moje mišljenje a mladi baš i nisu zainteresovani. Njima je sve jedno.
Miroslav Lj Ranković
