Mi i tamo neki…ili,
kako su nas preveli žedne preko vode
Štapom za narod i šargarepom
( al’ samo za odabrane),
prekrajaju nam istoriju…
Od dostojanstva i kulture
ne ostade ništa, sem ispraznih
parola o ognjištima …napuštenim.
Crkveni prag okužiše nezasiti
uzimajući i levom i desnom,
nudeći raj na nebu, a ne u ovom svetu,
nepodesnom i tesnom za nas, Srbe.
Jer, nas treba gaziti i trebiti
– ko vaške !
Prst u oku smo svima,
ko bandera smo pred psima –
njuškaju malo, pa dignu zadnju šapu
da doliju… još malo ulja na vatru,
pa da gorimo do dima
koliko god da nas ima!
Ma, ni troje pod šljivu !
I tri je simbol krsta pravoslavnog…
Sećanje može da se ubije
kad nema kolevki, uspavanki,
kad se pesma ne čuje,
nit’ zastava vije!
Biće – ko da nas nije:
živi, a mrtvi u stidu prokaženih!
I grobovi naši postaše meta,
broje se žmureći!
Krade se i laže – koga briga
šta će budućnost reći!?
