Tai Chi Quan (Tai Či Čuan), odnosno Taijiquan (Taiđičuan), je kineska unutrašnja borilačka veština, jedna od 3 dominantne, uz Baguazhang (Baguadžang) i Xing Yi Quan (Šing Ji Čuan). Taijiquan sadrži tvrde i meke tehnike, a koja se praktikuje ujedno zbog samoodbrane kao i zbog poboljšanja celokupnog zdravlja.
Sam termin Taijiquan bi u bukvalnom prevođenju značio „Vrhunska ultimativna pesnica“, „Bezgranična pesnica“, ili „Vrhunski ultimativni boks“. Dodatak „Quan“ je veoma čest u kineskim borilačkim veštinama, u prevodu on znači „pesnica“, odnosno „boks“. Predstavlja oznaku da je u pitanju stil borilačke veštine.
Postoji trenutno 5 glavnih stilova Taijiquan-a: Chen (Čen), Yang (Jang), Sun (Sun), Wu (Vu) i Wu/Hao (Vu Hao).
Svaki od njih sadrži sebi svojstvene karakteristike i elemente. Na oko izgledaju veoma različito, način vežbe je različit, kao i tehnike, ali unutrašnji principi se baziraju na istim postulatima, veoma su slični, ako ne i isti.
Taijiquan trening sadrži pet elemenata:
– Taolu (forme bez ili sa oružjem),
– Neigong i Qigong (neigong i ćigong, vežbe disanja i svesnosti pokreta, razvijanja i kretanja unutrašnje energije (ći), kao i meditacije), razlika između ova dva je što u qigong-u energija kreće od unutra i radi u unutrašnjosti, dok u neigong-u se kreće od unutra ka spolja.
– Tui shou (tuišu, „guranje ruku“, tehnika kojom se razvija refleks odgovora na silu i razvijanje „osluškivanja“ protivnika sopstvenim telom)
– San shou (sanšu, tehnike samoodbrane i primene pokreta).
U našoj školi se uči Chen stil koji je prvi izvorni stil Tai Chi-a i koji neki stručnjaci smatraju naprednijim u ovim elementima u odnosu na sve ostale stilove.
Što se tiče fizičkog izvođenja, njega karakterišu udarci nogom o tlo, skokovi i više izražen Fajin (fađin, ispucavanje sile kroz, na primer, udarac ili šut). On je zadržao najviše od onoga što definiše borbenu stranu Kung Fu-a od svih ostalih Tai Chi stilova. Najteže ga je demistifikovati za „ono što vežbaju stariji ljudi u parku“, što je velika greška, ova veština, bez obzira na stil koji je u pitanju, je to samo malim delom.
Sama veština je nastala od strane čoveka po imenu Chen Wangting (Čen Vangting, 1580.-1660., neki kažu 1600.-1680.), i to sjedinjavanjem 32 različita kineska borilačka stila, jin jang teorije, principa Tu-na (taoističke vežbe abdominalnog disanja), Daojina (taoistička joga), Đingluo teorije (teorija energetskih meridijana unutar tela), i principa i teorija popularnog Jiđinga (kineske Knjige promena). O njegovoj veoma obimnoj istoriji i nastanku samih kineskih veština će biti reči u nekom od narednih tekstova ili je možete pročitati na našem sajtu www.belizdral.com. Videćete da je istorija našeg Chen stila (i nastanka samih kineskih borilačkih veština) puna neverovatnih, ali i istinitih priča, koje umnogome podsećaju na dobar Kung Fu film.
Treba napomenuti da svaki Tai Chi pokret, bio on brz ili spor, ima svoju borilačku primenu. Tehnika Tai Chi-a se sastoji od korišćenja precizne sile i/ili poluge (Qin na; Čin na) kroz određene delove tela protivnika, a zasniva se na koordinaciji i opuštenosti, ne mišićnoj tenziji. Jedan pokret može biti iskorišćen na nekoliko načina, u smislu praktične primene u odnosu na napad protivnika, kao i namere praktikanta. Tako na primer, jedan isti pokret može se koristiti za odbranu od udarca rukom, napada nogom ili za bacanje, a isto tako ako praktikant gura protivnika, sila može biti usmerena da odgurne napadača, da ga vertikalno odvoji od zemlje rušeći mu ravnotežu ili pak to guranje može imati fokus na silu koja će naneti povredu napadaču i/ili njegovim unutrašnjim organima.
Fajin (Fađin; ispucavanje sile) je takođe važan deo Chen Tai Chi-a. Iako se ogleda u eksplozivnosti pri svakom udarcu ili šutu (i generalno svakom „brzom“ pokretu u formi i primeni), on se pridržava principa opuštenosti, jer relaksacija može ubrzati udarac i napraviti njegovu snagu većom, prodornijom i eksplozivnijom. Ruka koja udara (ili koji god drugi deo tela) se, takođe, može brže vratiti u zaštitnu poziciju i tako su smanjenje i šanse njenog hvatanja od strane protivnika. Sam princip Fađina, odnosno ispucavanja sile, se može čak i zasebno vežbati. Brus Li je opisao razliku ovog načina udaranja od ostalih metoda (u ovom slučaju Karate-a) na sledeći način: “Karate udarac je kao da si udaren metalnom šipkom, dok je Kung Fu (gongfu) udarac kao da si udaren metalnom kuglom koja je na kraju lanca.”
Vežbanje pokreta na usporen repetitivan način duboko dorinosi razvijanju reagovanja, osetljivosti i preciznosti, kao i poboljšanju disanja, cirkulacije, energizaciji itd.
Sami benefiti ove veštine se mogu svrstati u 4 kategorije: zdravstvene, borilačke, meditativne i zabavne (sve borilačke veštine su veoma zabavne), ove kategorije ćemo razraditi u dolazećim tekstovima.
