Jako, jako davno, u malom gradskom naselju na ulazu u Boka Kotorsku, živela je jedna skromna porodica. Sačinjavalo ju je šestoro članova, roditelji i četiri kćeri. Roditelji su bili poznati u celom naselju kao veoma pošteni i dobroćudni ljudi, ali su imali veliki problem kada su u pitanju prve tri kćeri, koje su izbegavale malu Nenu, jer su dosta starije. Često su govorile da ona nije ni trebalo da se rodi.
Ona je ipak bila mamino i tatino mezimče, jer je najmladja i najposlušnija. Nije se isticala i prepirala sa sestrama nikada, nije volela svadju. Kao svako dete pomalo nestašna i veoma pametna. Nena je imala najlepše oči, oči boje neba dok Sunce sija, smedju kosicu i bila je veoma emotivna za razliku od svojih sestara.
Tata je bio veoma pozitivan čovek, veliki optimista. Trudio se da u svemu pronadje makar malu iskru dobrote i rastera time svako zlo. Nena i on su često šetali kraj mora, govorio joj je: da uvek veruje u sebe i bori se za ono što želi; da nikada, ali nikada ne odustaje; da uvek šeta kraj vode, jer ona smiruje i ne čini je napetom; da se trudi da misli jutrima a večerima ranije odlazi u krevet kad god je nešto brine; da vreme provodi u šetnji razmišljajući a ne kod kuće plačući; da se smeje uprkos svemu, jer tako od sebe odbija zlo. Uvek je bio njen iskreni i najbolji prijatelj. U svakoj njenoj želji podržavao je do samog kraja, pa čak i kada nije bila u pravu ili nije bila svesna svoje snage ili je to samo bio hir. Nena je bila zbog toga tatino mezimče.
Majka, kao i svaka majka, voli svako dete podjednako i istu mu pažnju poklanja, jer ona živi za svoju decu i spremna je život za njih da da. Uvek je malo više brinula o starijim kćerima jer su joj priredjivale više nezgoda a sa Nenom je oduvek sigurno koračala, znala je da ne treba da brine preterano o njoj. Suprug joj je pomagao kada je ona u pitanju, pa briga se tu gubila.
To je jedna zlatna žena, dobra i požrtvovana majka, pravi laf kada je u društvu prijatelja i borac za svoju decu. Odrasla je u skromnoj porodici, pa je sadašnji život prihvatila istom merom, jer dobro zna šta je nemati i sa jednom platom preživeti ceo mesec. Ona i suprug su se trudili da uvek sve pruže deci, da nikada ne zažale ni za čim što nemaju, već da budu zadovoljni onim što imaju, da žive u trenutku u kom se nalaze punim plućima, a sreću veliki troškovi ne čine, već osmesi i zagrljaji dragih bića. To je bio njihov najveći zadatak kome su podučavali svoje kćeri, a jedina Nena je shvatala zapravo draž istog.
Jednog dana, Nena je otišla sa tatom zajedno, da srede dvorište nekog bogatog čoveka, kako bi zaradili novac i njime kupili džak brašna za naredne dve nedelje. Kada su kročili u dvorište tog čoveka, Nena je ugledala ogromno dvorište puno cveća, ljuljaški i ležaljki za odmaranje. Tata je zamolio nju da bude tu i igra se dok on pokosi dvorište. Kao i svako dete, pomalo nestašna, krenula je stazicom ka lopti koju je ugledala. Trečeći je prišla lopti i kada je htela da je podigne, ugledala je jedan veliki teren za košarku. Setila se kako je nepomično danima gledala neke cure kako gadjaju na koš, ali pošto nije imala koš, igrala se sa svojom loptom gadjajući u jedan krug napravljen od plastike. Ovo je bila izuzetna prilika da prvi put gadja na koš. Iako je bila veoma mala, ona se nije predavala, bila je uporna ali trudila se da dobaci loptu do obruča. Naravno, nije joj uspevalo, a tata je nepomično posmatrao to sa strane, ne dozvolivši da ona njega primeti. Kao da je nešto sam shvatao i povremeno je skupljao kapke na očima ne zatvarajući ih skroz, razmišljajući, kao da pikira metu.
Prošao je odredjeni period, a Nena je danima gledala cure kako igraju košarku, dok je želja za pogodkom u koš bivala sve veća i veća..
Otac, kao njen verni pratilac i neko ko je s njom provodio najviše vremena, ko ju je posmatrao i poznavao do tančina, odlučio je da je odvede na pravu utakmicu. Poznavao je čoveka koji je prodavao ulaznice, te ga je zamolio za dve. To je bio najlepši dan u životu male Nene. Posle utakmice bila je pričljiva i raspoloženija nego inače. Pričala je kako cure igraju, trče, kako bi volela da ona igra sa njima. I dok su šetali kraj mora, otac je shvatio da je košarka nešto što je zaista interesuje, iako je imala svega šest godina.
Njena majka jednog dana nije mogla da ode na posao, pa je zamolila supruga da on ode umesto nje. Ona se brinula o košarkaškom terenu, prala je, ribala, vozila mašine za detaljno čišćenje, a u popodnevnim satima čistila svlačionice, tribine, stakla sportskog kluba. Nena je pošla sa ocem jer kod kuće nije bilo nikoga ko bi se tog dana brinuo o njoj. Na samom ulazu zapazila je jednog malog psa, koji joj se dopao. Bio je mali kao i ona. Tata se raspitao i shvativši da nije ničiji pas, ubrzo je postao njen. Jako je bila vezana za njega i uvek ga je vodila sa sobom, te je on obeležio dobar deo njenog detinjstva.
Kada je napunila sedam godina, otac je odlučio da je upiše i da krene sa treninzima. Za nju je to bilo nešto najlepše što joj se desilo. Svaki trening je željno iščekivala i uvek je na terenu bila predana, iako je ona bila samo dete. To je za nju pre svega predstavljalo igru, užitak. Njene sestre su govorile da ona ne ume ni da ide, a kamoli da igra košarku; da će je jednog dana lopta udariti i sve će joj se obiti o glavu; da bolje odustane jer nije za to.
Medjutim ona nije slušala njih, jer je otac govorio da uvek bude nasmejana i da radi stvari koje je čine srećnom. Kada je napunila dvanaest godina, odigrala je prvu utakmicu sa curicama starijim od nje. Tog dana je od samog jutra bila jako nervozna, ni sama nije znala zbog čega. Uplašila se da će možda tu utakmicu izgubiti. Otišla je da prošeta kraj mora, da razbistri misli. Trčala je do stazice za šetnju, a sa sobom je vodila i psa, kao vernog prijatelja.
Sela je na jednu klupicu, pa se prisetila nekih početaka. Kada je prvi put pokušala da gadja na koš, nije dala ni jedan. Iznervirana i vidno potrešena, odmah je bila dočekana u tatinom zagrljaju. Setivši se toga, zaplakala je, a potom se setila i tatinih reči: ,,I najjači plaču zlato, to nije ružno.“ Pas joj je u tom trenutku doneo maramicu koju je našao kraj puta. Shvatila je da su životinje veoma osetljive, da tačno osete kako se mi osećamo u nekim trenucima. Zagrlila ga je, a potom se vratila kući.
Tog dana se povredila na utakmici, polomila je ruku. Istog dana, tata joj je ostao u bolnici i saznao da je jako bolestan. A pas, njen najbolji prijatelj bio je pregažen na putu. Sve se srušilo u vodu. Nena je bila jako tužna, a mjka nije uspevala da je oraspoloži. Sestre se nisu ni trudile. Ubrzo, njen tata je preminuo.
Nena se oporavila od jake povrede, ali nije mogla da prežali smrt svog oca i smrt psa koji su za nju bili od velikog značaja. Tog dana je čvrsto odlučila da se bavi košarkom, jer nju je tata uvek gurao i podržavao je u toj želji. Kako sama kaže: ,,Ono što te ne ubije, samo te ojača.“
Nakon par godina, osetivši se jačom nego što je bila i dobivši ponudu da ide u Srbiju i igra za jači tim, odlučila je da pristane na to. Samouverena i mlada cura, otišla je u drugu državu, kako bi sebe ojačala. Sav novac koji je zaradjivala slala je majci. Njoj nije bio potreban, imala je smeštaj, hranu i veliku želju da se dokazuje. Za nju je košarka bila igra velikih cura na parketu, zadovoljstvo, smeh. Tu je davala sebe, uzimala bodove, bila fer. Mnogi su hteli da ona igra za njih, ali ona to nije želela. Igrala je za Srbiju jer joj je majka poreklom odatle, a koreni su je uvek vukli ka Crnoj Gori i tatinom poreklu.
Bila je pravi prijatelj, opisivale su je cure kao osobu koja se smeje iz dubine duše; kao timskog, fer i nesebičnog igrača; kao pomalo brzopletu ali veoma osetljivu osobu; bila je neko ko ne bi dozvolio da skitnica prespava na hladnom, pa je često hranu poklanjala beskućnicima. Volela je da igra i peva, pa uvek cure nasmeje nekom novom i otkačenom pesmom. Izlazak sa njom na teren iz svlačionice predstavljao je početak velike igre, a ne borbu. Na terenu više puta opisivana kao ,,živa vatra“ ili ,,lav“ a van njega kao najnežnija osoba na svetu. Sve to u jednoj devojci, koja se uvek zadovoljavala sitnicama, a ne skupim stvarima. Smatrala je da zagrljaj leči a poljubac oslobadja od zla. Uvek je verovala u Boga i sebe, često je išla u crkvu i molila se. Izuzetno težak život iza nje, a ona danas osmehom leči rane.
Nakon nekoliko godina, igrajući za Srbiju, više puta se selila. Pošto je plata porasla, deo novca je bio dovoljan za majku, sestre su se osilile i tražile da njima šalje drugi deo. Medjutim, ona je svu uštedjevinu, za kupovinu sopstvenog stana dala sestrama da podele. Cura velikog srca, volela je sestre više nego išta na svetu, ali one, nisu volele nju. Već novac..
Znala je sve to ona, ali pošto je to njena krv i najrodjenije, nije htela da se zamera. Odlučila je da produži stanovanje u jednom malom stanu, koji je plaćala uredno svakog meseca. Kupila je psa, iste rase kao što je imala kada je bila mala. Vodila ga je sa sobom svuda, pa čak i na treninge.
Nakon par godina, postala je izuzetno poznata, ali se to kod nje nije dalo primetiti. Jela je istu hranu, uvek šetala istim stazama, trčala kraj reka, šetala psa gradom, a najbitnije ostala je ista ona energična i srdačna cura na terenu, a van njega emotivna, kao i kada je došla u Srbiju. Imala je samo veći krug prijatelja, a sestre su i dalje bile zavidne. Često su je ljudi saletali po ulicama, parkovima, govoreći joj da je izvanredna košarkašica; da je veliki čovek; da je prava mlada dama i da ima najlepše plave oči. Prijala joj je ta pažnja, svaki zagrljaj, osmeh, dodir sa dobrom i iskrenom osobom. Imala je majčinu podršku, podršku svojih cura iz tima, podršku svog psa, podršku ljudi koji je nesebično vole i to joj je bilo najbitnije.
Često je odlazila u bioskop i pozorište i odmah bi se rasplakala ako je dotakne neka scena, a čitajući ljubavne knjige za nju je bilo predivno. Osećaj spokojstva. Veliki je ljubitelj tetovaža, pa je uradila jednu. Tetovaža je predstavljala krila koja je uvek njoj otac davao, kada bi pokleknula u teškim trenucima. Tetovaža je za nju predstavljala prikrivanje rana iz teškog detinjstva i njen nadimak Angel.
Uspela je da majku nagovori i dovede je kod sebe, kako bi zajedno živele. A povremeno su odlazile u malo naselje smešteno na ulazu u Boka Kotorsku, kako bi obišla očev grob i posetila svoje prijatelje.
Ovo je priča o devojci koja je imala težak život, ali uprkos svemu nije se predavala nikada. Govorila je da ljudi umeju da zaplaču jer su predugo bili jaki; devojka koja se smeje iz dubine duše, iskreno; cura koju je svako zavoleo!
