fbpx

Tijana Milojević – Moto Love

Imao sam svoj svet. Svoje društvo. Svoje Ja..
Dok sam se okrenuo, nestalo je sve..
I u sledećem trenutku Ja prešlo je u Mi, sve moje postalo je njeno i obrnuto..

Kažu da takve ljubavi bivaju kratko-aktuelne, ali da dugo traju. A ja kažem: ne par godina, ne par meseci, ne par dana, već do kraja života i posle njega!

Otišao sam na prvi skup tih bajekera. Zvali su se ,,Madera”. Prošao sam nekoliko klubova, ali ovaj je važio za jedan od boljih u gradu. Sastajali su se svake srede, oko sedam uveče, na jednom terenčetu. Taj teren je pripadao košarkaškom klubu, ali su odlučili da ga zakupe bajkeri jer je slabo korišćen u poslednje vreme. Lepo je osvetljen. Romantičnog prikaza..

Pa, drugari ovo je naš novi član Igor! –rekao je Miloš, glavni medju bajkerima.

Najmladji sam bio član. Ali mi je to prijalo. Svi su jako duhoviti, slušaju rok muziku, vole da saslušaju i pomognu. Ponekad možete čuti ono: Bajkersko srce je posebno!

Sreda, skoro sedam sati uveče, teren prazan. Ja, sedim sam. Nigde nikoga, a očekujem ih.
Došla je neka klinka, rekla da će ostatak kasniti i njen brat sa njima. Pitao sam ko je njen brat, odgovorila je samo –glavni. Rekao sam u redu i seo kraj motora. Čekajući ih..
Opet se vratila i ponudila me kafom, pristao sam. Svi bajkeri su stigli, a onda i ona sa kafom. Zahvalio sam se kada me je poslužila. A onda ničim izazvana krenula je iritirajućim glasom na mene: ,,Ti si taj novi je l’? Mnogo će ti trebati da se uklopiš!” I slične rečenice..
Prebacivala je sarkastično svaki put kada bih se našalio sa nekom devojkom iz našeg sastava. Samo bih je pogledao i okrenuo glavu. Čudno mi je bilo što je prvo bila super, pa se promenila. Čak me ni ne poznaje..
Saznao sam da je mladja sestra glavnog bajkera Miloša. Da je uvek tu, iako nije u našem sastavu. Da su je već na samom njihovom dolasku na ovaj sastanak prozvali Klinka, jer sam je ja tako nazvao. Otuda verovatno i njen bes prema meni..
Rekao sam joj: Slušaj mala, ako misliš da sam te uvredio.. I tu je prišla, nezavršivši rečenicu, udarila mi je takvu šamarčinu.. Pamtiću to zauvek!
Onda sam ostao zbunjen, ukopan. Gledala me je, ja sam nju, ostali u nas. Bili su unezvereni. Rekao sam: Teško je biti Klinka.. Seo sam na motor i otišao.
Sledeće srede stigao sam poslednji, kako ne bih morao prvi na nju da naletim. Sedela je sa ostatkom i smejala se. Bio sam zbunjen, imala je zaista lep osmeh. Mislim da ga je retko koristila..
Prišao sam, javio se svima. Prišao i njoj, a ona je okrenula glavu..

Nakon par dana poznavao me je Miloš, zamolio da je pokupim iz škole, a onda sa njom da dodjem na skup. Imali smo u centru grada skup bajkera, dolazili su i drugi bajkeri sa strane. Otišao sam do škole, dogovor je bio sedam sati uveče. Sedeo sam i čekao. Prošlo je četrdeset minuta, ona se nije pojavila. Otišao sam do dežurnih učenika, njihove službe, medjutim tu nije bilo nikoga. Zatim do kancelarije, ali profesori nisu želeli da razgovaraju, nekim čudom bili su nervozni.. Izašao sam i nastavio da čekam desetak minuta. Znao sam da moramo biti na skupu pre osam časova, medjutim, uvideo sam da ćemo kasniti.

Nije se pojavila. Pokupio sam sve i otišao na skup. Tamo je bila gužva, motora koliko ti duša hoće.. Tražio sam moje bajkere, tražio sam Miloša. Kada sam ga ugledao, otrčao sam do njega. Rekao sam mu da se Klinka nije pojavila, na šta je on meni rekao: Ona je ovde već pola sata i nešto više. Ostao sam zgranut. Našao sam je u onolikoj gužvi i besan joj prišao: znaš li ti da ja ne volim da kasnim? Druga stvar, mogla si da javiš da ne želiš sa mnom da dodješ. A kao treće, hteo sam jednoj običnoj Klinki da izadjem u susret, da je dovedem..
Gledala je u mene, prvi put je ćutala. Osećao sam da mi trni obraz polako, očekivajući svakog trena šamar. Onaj isti šamar, koji nikad zaboraviti neću. Medjutim..
Zaletela se ka meni, skočila mi u naručje i poljubila me. Eeej, poljubila! Šok!
Nakon poljubca niko sem naših bajkera nije obraćao pažnju na nas. Ostalima je samo bila bitna svadja, očekivajući tuču na kraju rasprave.

Prošlo je nekoliko dana. Bližio se skup, bližila se sreda. Koliko sam čekao da je vidim, toliko i nisam želeo. Tek sam izašao iz jedne veze, jako mi je neprijatno bilo, a znam i želim da joj kažem kako stoje stvari. Medjutim, nisam želeo da poreknem da mi se mnogo dopala.
Nisam otišao na taj skup. Ona je bila. Pitala je za mene, rekli su mi kasnije. Nisam imao ni broj njenog telefona, niti kako drugačije da je dobijem. Jedino što sam mogao je da je kontaktiram preko njenog brata. Ali sam se dvoumio..
Sledećeg dana, prekvitao sam to u sebi. Rešio da zaboravim staru i otpočnem novu ljubav. Pa iako se pokajem nema veze, bolje nego da stojim u mestu. Kao invalid.

Šest je sati, sreda veče. Ja ispred njene škole. Naišla je sa društvom, nisam hteo da je dozivam, već sam samo verglao motorom. Gas, gas, gas.. Okrenula se na sam zvuk motora, jer sam znao da ga obožava. Nasmejala se i dotrčala do mene. Sišao sam sa motora. Gledala me je nasmejanog lica, tačno su joj oči sijale. Iako je bila gužva oko nje, odlučio sam da u sebi potisnem strah. Krenuo sam brzim korakom ka njoj i poljubio je. Njen zagrljaj u tom trenutku pamtiću do kraja života. Tako je bio jak, iskren i iz srca. Znao sam da nisam pogrešio..

Tako je krenula naša priča. Nismo bili sasvim običan par. Svadjali smo se pred drugima iako to mnogi izbegavaju, grlili se najjače, ljubili.. Nismo mogli dan da provedemo a da se ne vidimo. Vozili smo se na motoru svake večeri, zaspala bi na mojim ledjima u toku vožnje; uvek posle vožnje iši bi na sladoled, jer je obožavala da ga jede;
Naše svadje nisu bile obične, umela je da potegne nekim predmetom i gadja me. I kod tolike buke, samo bih je jako zagrlio i poljubio. Tu bi prestalo sve loše, a krenulo samo dobro..
Umela je da se naljuti za neku sitnicu, ali isto tako i sitnica da je oduševi. Kupovao sam joj svake nedelje njen omiljeni kolač, jer se bavila sportom i izbegavala je uglavnom slatkiše. Jedino tada bi uživala u slatkišima. Sa mnom, zajedno.
Promenila me je potpuno. Od klasičnog klošara sa cigaretom, napravila je sportistu koji je u teretanu išao redovno. Brinuo sam se o sebi u potpunosti. O ishrani, ponašanju, svemu..
Ostavila me je jer se zaljubila u drugog. Nisam hteo da je silim, ali me je duša bolela. Nisam mogao da verujem će doći krah te ljubavi. Baš smo išli zajedno, baš smo bili par.
I onda, na jednom od naših skupova, došla je posle par meseci. Izbegavala je da me vidi, čuje..
Došla je sa prstenom. Rekla je sledeće: ,,Gorko sam se pokajala. Želim da se izvinim za sve. Srce me je vuklo k tebi, ali um je bio jači u tom trenutku. Došla sam.. Ne samo da te vidim. Želim da te pitam, ako hoćeš, mislim, ako bi želeo ovo kao i ja..” U tom trenutku se sve zamrzlo oko nas. Pogledao sam oko nas, svi su gledali nasmejani, očekivali su neku moju reakciju, samo ja nisam znao još uvek šta ona želi od mene.. Zatim se sve to ,,odmrzlo” i nastavio sam da je slušam: ,,Želela bih, ako bi ti to isto tako žarko hteo, da provedemo ostatak života zajedno!”
Ostao sam zakopan. Sad sam samo ja bio zamrznut. Zbunjen. Čudan samom sebi. Ali sam ubrzo došao k sebi i obratio joj se: Ti si klinka. Mada, klinac sam i ja. Ali.. Želeo bih! Želeo bih isto kao i ti da budemo zajedno do kraja života. I posle toga!

Kažu da se prave ljubavi i posle smrti nastavljaju. I naša je.

Tijana Milojević
Tijana Milojević
Rođena sam u Kragujevcu 1995. godine. Od ranog detinjstva me je svašta nešto interesovalo, jedino sam se pisanju uvek vraćala. Sigurna u sebe. Svoja na svom. Osobine koje me najviše krase su emotivnost i kreativnost. U svakoj sitnici vidim nešto kreativno i svaki predmet poželim da oživim. Moj moto je: Živi danas kao da je poslednji dan i uvek daj sve od sebe!