fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Elegija voljena

Foto: Labud N. Lončar

Sad bi trebalo samo umreti
I zaustaviti sat tu gde je ljubav naša
Dosegla do izvorišta.
Ne boj se, ponovo ćemo u nečijem
Osmehu zreti kad zamiriše šaša
Što skriva begunce sred njiva,
U moru blata.
Ne boj se, nije strašno biti ništa.
Uvek ćeš biti živa u očima koje
Pamte kako si volela rušeći predrasude
Onih kojima je srce grumen zlata.
Ne plaši se. Znam te.
Stani pod kišobran lude i hodaj.
Hodaj po struni žice koja će od ljubavi pući.
Hodaj kao prvog dana kad si opijena bila.
Uzmi malo vetra i u srce ga dodaj. Pozajmićemo krila
Ptice, pa kako nam bude.
Zagrljeni ćemo se vratiti kući ostavljajući ovom svetu
Sitnice i par jeftinih rima.
Vreme će biti na našoj strani,
Jer smrt ne postoji u carstvu Heruvima.

Sad bi trebalo zaspati na tvom
Mekom ramenu i zapetljati prste u pramenu
Kose koja polako od ljubavi sedi.
Mi ćemo se nečujno raspasti u plamenu
Naše strasti.
Ne boj se. Samo za to živeti vredi.
Samo zato treba sve dati
I ustreptati kad nam se duše spoje.
Oživećemo jednom iz kapi rose
I opet ćemo porasti između suncokreta
Jednog vrelog leta što žuri.
Ne boj se. Opet ćemo progledati
U neki crni petak
Ko dva zrnca soli u školjki
Koja stvara biser sedefaste boje.
Ne boj se! Ovo je naš početak.
Samo zažmuri, drži me,
I voli, voli, voli…

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.