26. Januara 2020. | 19:25
Početna / Mesečina / Tode Nikoletić: Elegija voljena

Tode Nikoletić: Elegija voljena

Foto: Labud N. Lončar

Sad bi trebalo samo umreti
I zaustaviti sat tu gde je ljubav naša
Dosegla do izvorišta.
Ne boj se, ponovo ćemo u nečijem
Osmehu zreti kad zamiriše šaša
Što skriva begunce sred njiva,
U moru blata.
Ne boj se, nije strašno biti ništa.
Uvek ćeš biti živa u očima koje
Pamte kako si volela rušeći predrasude
Onih kojima je srce grumen zlata.
Ne plaši se. Znam te.
Stani pod kišobran lude i hodaj.
Hodaj po struni žice koja će od ljubavi pući.
Hodaj kao prvog dana kad si opijena bila.
Uzmi malo vetra i u srce ga dodaj. Pozajmićemo krila
Ptice, pa kako nam bude.
Zagrljeni ćemo se vratiti kući ostavljajući ovom svetu
Sitnice i par jeftinih rima.
Vreme će biti na našoj strani,
Jer smrt ne postoji u carstvu Heruvima.

Sad bi trebalo zaspati na tvom
Mekom ramenu i zapetljati prste u pramenu
Kose koja polako od ljubavi sedi.
Mi ćemo se nečujno raspasti u plamenu
Naše strasti.
Ne boj se. Samo za to živeti vredi.
Samo zato treba sve dati
I ustreptati kad nam se duše spoje.
Oživećemo jednom iz kapi rose
I opet ćemo porasti između suncokreta
Jednog vrelog leta što žuri.
Ne boj se. Opet ćemo progledati
U neki crni petak
Ko dva zrnca soli u školjki
Koja stvara biser sedefaste boje.
Ne boj se! Ovo je naš početak.
Samo zažmuri, drži me,
I voli, voli, voli…

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Tode Nikoletić

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.