Očigledno da se među moje igračke
Tajno, noću kad se smrači, I kad snovi okače
Na nebu zlatne značke, neko uvlači
I ne da im mira.
Ima jedan dečak što me strašno nervira!
Ide u šesti razred I razume se u cveće.
Dosadan je kao leptir što mi na šešir
Sleće I stalno me gnjavi.
Zamislite! Bezobraznik mi se vrzma
Po glavi I izmišlja nežne reči I rime.
Posle ne mogu da spavam zbog njih
I srce mi zadrhtulji ko na koncu sna
Кaplja rose.
Posle me te reči nose u neke predele
Nežne I fine I svaki stih ko lutka u mene bulji.
Posle me njegove oči nose
Na oblake I daju mi krila.
Lep je. Što jeste jeste. A naročito je izazovan
I smešan kad priđe rumen poput kokošje kreste,
pa zamuca sav od treme I predstavi se po stoti put.
Z…z..z..dravo, j…j…j…ja sam J… J..Jovan.
Tada od smeha padnem na teme
I sve mi u srcu istumba neka sila
Što se pretvara u cvrkut.
Ja ne znam tada šta ću, ni gde ću.
Stanem tako I sanjam budna. Mama vidi da sam
Čudna I da me nešto iznutra boli što
ne može da vidi oko. Svaka mudrost je uzaludna
Кad se voli I leti visoko.
Tada moje usne, moje oči, moje uši ostaju neme.
Igračke hvata strah da ću zauvek otići.
Tada se detinjstvo ruši I bude leptirići
I sumnja spušta u dah koju će izlečiti vreme.
Očigledno da se među moje igračke
Tajno, kad se smrači, noću, I kad snovi okače
Na nebu zlatne značke, neko uvlači
I ne da im mira.
Znam. To ja krila hoću.
To ja putujem u ljubav osećajno
I pretvaram se u malog nestašnog leptira.
