fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Ne mogu više da te volim

Foto: Ivana Todorović

Previše sam slab da te volim.
Moja ljubav je slična pahuljama
Što se roje i padaju po tragovima
I mestima gde smo se skrivali ko srne
Od lovaca zlih.

Evo ti se u crkvi srca molim
Po kojem sve više pada tama.
Sav sam od crne boje i ne traži me
Više po pragovima.

O, pesmo! Samo ti ćeš procvetati
Iz zemlje kad umre nada
I kad svenem tih.

Samo ti ćeš upaliti žar
Kad zaborav padne i kad usne
Njene oneme od teške tuge.

I znaćeš, pesmo, da sam mesečar
Duše gladne što čeka da ga
Oblak ko kišu pljusne niz doline
I rodne jaruge.

Zato me pusti da se topim
I slivam niz trotoare od ljubavi
Koja me ko sunce greje.

Pusti da oči sklopim
I na moj grob cvet stavi
Dok ove noći bol moja veje.

Previše sam slab da volim.
Bojim se da će me voljenje
Ubiti i da ću kad sneg ode
U ulicama golim
Biti samo sećanje svelo
Na lepe snove.

Ne mogu više da te volim.
Neću više da te volim.

Neko će drugi umesto mene
Ljubiti tvoje telo
I čuvaće te od nepogode
Što se mojim imenom zove.

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.