Znaš koliko je moralo proći
Vremena pa da te sretnem
Na ovoj malenoj planeti.
Možda je snaga u nemoći
Kad neće da nikne iz semena
Ljubav naša.
Možda, kažem.
Suština je u samoći.
Suština je kad otvorim oči,
trepnem i vidim tebe.
Suština je smeti
Oživeti i iz neke udaljene
galaksije zbog tebe sići.
Treba smoći snage
I tvojim usnama prići,
Treba, nežno, kao da te
Miluje šaša zavoleti
Nekog do koga ti je stalo.
Znaš koliko je drugih očiju progledalo
Pre nego što sam videla plavo.
Koliko je reči izgovoreno
Pre ove u kojoj je sabrano sve
Što sam vekovima ćutala.
Da li si i ti vekove prespavo
Ili si sakupljao snove
Dok sam u sazvežđima lutala
I tražila ono što još nije stvoreno,
A što volim.
Kaži. Da li znaš kako boli
Kad te neko uporno traži,
A tebe nema?
Znaš li u kojoj crkvi se molim
Da ublažim vatru prapočetka
Iz koje ti stižem umorna i jadna?
Znaš li koliko sam morala plakati
Da bi me majka
Samo zbog tebe rodila?
Kaži kako to da se poput
Oblaka dižem
Tebe gladna
Ko leto kiše.
Koliko treba zemlje natapati
Da nikne plod naš.
Znaš li kako sam se oslobodila
Tame i slepoće?
Znaš li kako tvoja koža miriše
Sa one strane duge?
Da li znaš kakav ukus
Ima voće posle tvojih
Usana vrelih
U moru tuge?
Vreme svoju konačnu stanicu nema
I uopšte nije važno gde smo
Ni kada ćemo se sresti.
Ako se tražimo s razlogom
Onda je za susret dovoljna minuta.
Tren.
Ako zaista jesmo to što iz nas kulja
Ko lava,
Onda vredi čekati lepe vesti.
Onda neka kolena žulja i boli.
Neka se zvezde u jato skupe
I osvetle put na kome ćemo
Usne uplesti.
Svaki trenutak za ljubav je savršen.
Neka se kotrlja dugme sa četiri rupe
Koje ti je spalo.
Neka ga nađe neko i zastane malo.
Nek skopča sreću ko dve strane kaputa
Znajući da vredi čekati
Onog ko te voli.
