15. Decembra 2019. | 13:41
Početna / Mesečina / Tode Nikoletić: Rođen iz ljubavi

Tode Nikoletić: Rođen iz ljubavi

Foto: Jovana Kuzmanović

Dešavaju mi se čudne stvari.

Srce puno nemira  ko ludo lupa

I prosto hoće da iskoči iz kože.

Ti si blesav, kaže mi ozbiljno stari,

Zabrinut  mojom  ljubavnom tegobom.

Glavo usijana glupa! Gunđa mama…

Buljiš u telefon ko marsovac iz svemira.

Ti i ljubav! Koga smo mi stvorili!

Sačuvaj Bože!

Teško nama sa tobom.

 

Da li ti razmišljaš o karijeri?

Majkoviću moj! Vidiš gde ide ovaj svet!

Upozorava ćalac  ljut.

Knjigu u ruke  sve dok te ne okupa znoj!

Pusti srce. Ono zatreperi i začas te

Oslepi  i uskrati za let

I životni put.

 

Zar hoćeš ko ja da se patim

I ne vidim belog dana iz sudopere

I prljavih gaća?

Drhtavim glasom  mama pita,

Dok u ništa blenem.

Ne mogu da ih shvatim.

Hoću. Al, nešto me uvek vraća

Crnookom biću

Zbog kojeg zvezde trepere

I postoji orbita

U koju ću svakog trena da krenem.

 

Možda sam glup.

Možda naivan.

Mažda nisam mudar ko oni

Što mi najbolje žele

I sa mnom dele ono što odvajaju

Od svojih usta i snova.

Znam. Svaki korak u život je skup.

Ali je osećaj divan kad voliš.

Kad kroz glavu zvoni

Pa se u crkvi svoga srca moliš

Da sretneš oči  koje  te kupaju

Pune blagoslova.

 

Ruke se pretvaraju u krila

Kad te takne malim prstićem,

I umije rečju koja ume da kroti

Tvoja hodajuća kometa.

Ja se topim od rumenila

Što nežno boli.

Ja umirem od leptirića!

Ja se davim u lepoti

Pred najvećim svetskim otkrićem.

U meni čovek cveta

Što hoće da voli.

 

Pustite me da se kalim.

Da gazim po trnju i cveću.

Pustite da mi ljubav bude najlepša tema

Iz knjiga punih mržnje i buna.

Neću posle ko vi da žalim. Neću!

Posle ljubavi života nema.

Strah me je živeti u svetu gde briga

Vlada. Gde čovek u ponor

Pada, jer nije ljubav dokučio.

Ja sam do trinaeste naučio

Više nego vi iz svih enciklopedija

Prepunih  baruta i plotuna.

 

Dešavaju mi se čudne stvari.

Suncokreti mi u grudima cvetaju

Kao u nekoj njivi.

Ptice mi kroz  glavu preletaju

I ne pitaju da li smeju.

Iz ušiju mi raste voće.

Pahulje sa obrva veju

Ko mali beli padobrani.

Volim ih. To me, u stvari, one

Nose u nebeske predele

Gde ljubav večno  živi.

To je magija kojom sam oduvek vođen.

To ljubav dolazi kad hoće

Da bude zauvek na mojoj strani.

Jer ja sam, na kaju krajeva,

Dragi moji,

Ipak iz ljubavi rođen.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Tode Nikoletić

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.