fbpx
spot_img

TOP 10 preporuka predstava u Srbiji, sezona 2019 – 2020.

Pozorišna sezona iza nas je bila jedna od najizazovnijih, što za pozorišne ustanove – u realizaciji premijera i repertoara, što za publiku – zbog drastično smanjenog broja mesta u gledalištima (za 70%). Sve je to prouzrokovano svetskom pandemojim virusa Kovid19, koji nije zaobišao ni kulturna dešavanja. I pored toga imao sam priliku da pogledam oko četrdeset premijernih domaćih predstava, u periodu od oktobra 2019. godine do decembra 2020.


Veliku zahvalnost dugujem festivalima Sterijino pozorje u Novom Sadu, Novi Tvrđava teatar u Čortanovcima i Dezire festivalu u Subotici. U isto vreme, jako je nezahvalno sastavljati presek sezone, kada je veliki broj predstava imao jako malo izvođenja, a gostovanja gotovo da nismo ni imali. To je rezultirao da se neke predstave nisu našle na listi, pa će biti uvrštene za narednu sezonu (poput: PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ Jagoša Markovića (JDP Beograd), DABODA TE MAJKA RODILA Tanje Mandić Rigonat (Atelje 212 Beograd), PRLJAVI RUŽNI, ZLI Lenke Udovički (BDP Beograd), STRAH ILI JEDNA TOPLA LJUDSKA PRIČA Igora Vuka Torbice (NP Pirot) i LAVINA Stevana Bodrože (Puls Teater Lazarevac i RP Novi Pazar). Ovo je ujedino i TOP preporuka predstava koje pozorišni ljubitelji ne bi trebalo da propuste. U pitanju su predstave snažnog umetničkog pečata, vizuelnog, rediteljskog i glumačkog, uobličeno sjajnim tekstovima. U 10 najboljih našle su se predstave eminentnih reditelja: Borisa Liješevića, Gorčina Stojanovića, Jagoša Marković, Dejana Projkovskog, Kokana Mladenovića, Veljka Mićunovića, Andraša Urbana i Slobodana Unkovskog. Rađene po tekstovima: Bernarda Šlinka, Aleksandra Tišme, Đorđa Lebovića, Ivora Martinića, Lava Nikolajeviča Tolstoja, Vilijama Šekspira, Petra Mihajlovića, Lars fon Trira, Iva Andrića i Dejana Dukovskog.

U TOP 10 pregledu sezone našle su se predstave iz samo četiri grada: Beograd (Beogradsko dramsko – sa dve predstave i Jugoslovensko dramsko pozorište), Novi Sad (Srpsko narodno pozorište – dve predstave i Ujvideki Sinhaz – dve predstave), Sombor – dve predstave Subotica (Kostolanji Deže i NP Subotica). Beogradska publika je imala prilike da pogleda samo tri predstave sa liste.

TOP 10 najboljih (odgledanih) predstava za 2019-2020 pozorišnu sezonu – SRBIJA
(oktobar 2019. – oktobar 2020.)

01. ČITAČ Beogradsko dramsko pozorište i Beoart produkcija
po motivima romana Bernarda Šlinka
Premijera: 24. oktobar 2020.

Režija: Boris Liješević
Dramaturg: Fedor Šili, scenograf: Janja Valjarević, kostimograf: Dragana Lađevac, kompozitor: Stefan Ćirić
Igraju: Mirjana Karanović, Marko Grabež, Slobodan Boda Ninković, Jadranks Selec, Milica Zarić i Ivan Tomić
fotograf: Dragana Udovičić

Reditelj Boris Liješević gradi vrednu predstavu prepoznatljivog rukopisa, stilizovanu, preciznu, ogoljenu i duboko emotivnu. Na preovlađujuće praznoj sceni nižu se prizori koji se povremeno pretapaju. Oni zanemaruju iluziju konvencionalnog scenskog realizma, prelazeći na stranu brehtovske uslovnosti koja izoštrava pažnju gledaoca. U takvoj minimalističkoj postavci, u epicentru je igra glumaca, koji su pažljivo i nadahnuto izvajali likove. Tokom cele predstave, Hanu i Mihaela igraju glumci koji predstavljaju samo njih, dok ostali nastupaju u nekoliko različitih uloga, u skladu sa stilizovanom postavkom. Marko Grabež delikatno igra Mihaela, od vremena mladalačke zanesenosti Hanom, do zrele ljubavi. U isto vreme je prkosan sin koji optužuje oca i celu njegovu generaciju za krivicu zbog ćutnje, omogućavanja zločina tokom Trećeg rajha. Mirjana Karanović je takođe sugestivno uobličila Hanu, usamljenu, tužnu ženu, koja sa Mihaelom pronalazi tragove radosti. Kao SS-ovka, ona nije suštinski monstruozna, nije proračunato učestvovala u užasima u logorima, već je to činila neosvešćeno, zbog elementarnog neznanja, donekle otelotvorujući onu misao Hane Arent o banalnosti zla. A njena nepismenost, koju Mihael otkriva tek tokom suđenja, ima bitne metaforičke vrednosti – kao osnova za neznanje, može se tumačiti kao izvor rađanja zla. Jer, znanje je oruđe u borbi protiv manipulacije i totalitarizma, ono omogućava razumevanje suštine, stvarne istine iza pojavnih (ne)istina. U vezi sa time je izuzetno izražajan, opojan, jarko simboličan prizor na kraju predstave, kada Hana, koja je konačno naučila da čita, leži sklupčano u položaju fetusa, u polici za knjige, među knjigama (šteta je što ovakvih scenskih rešenja nema više)… U razumevanju idejne složenosti predstave, važna je i njena intertekstualnost, odnosno značenja koja dubinski uspostavljaju književna dela koja Mihael čita Hani. Reč je o književnosti Čehova, Tolstoja, Homera, Lesinga, čija tragedija “Emilija Galoti”, na primer, zauzima posebno mesto. Napisana u vremenu prosvetiteljstva (1772) koje je isticalo važnost razuma, obrazovanja, individualizma, ova građanska tragedija je bliska “Čitaču” zbog naglašene političnosti, upakovane u melodramske okvire. Dok Mihael Hani čita “Emiliju Galoti”, u kojoj Lesing raspravlja o pitanjima umetnosti i morala, kritikujući apsolutizam tadašnje vlasti, u pozadini vrebaju posledice apsolutizma Hitlerove vlasti. Kroz čitavu istoriju ljudskog roda, tirani su vodili narod u tragedije bez granica, manipulišući informacijama. Frensis Bejkon, praotac prosvetiteljstva, napisao je da je znanje moć, što je neprikosnovena istina, ključna u raskrinkavanju političkih laži. A danas je ona opet pod svetlima društvene pozornice, imajući u vidu globalnu proizvodnju laži, zloupotrebu činjenica i medijske obmane, kao i uzlete neonacizama. Ana Tasić, Politika

02. UPOTREBA ČOVEKA Novi Tvrđava teatar, Ujvideki Sinhaz Novi Sad, Grad teatar Budva i East West centar Sarajevo
po romanu Aleksandra Tišme
Premijera: 5. septembar 2020.

Režija: Boris Liješević
Dramatizacija: Fedor Šili i Boris Liješević, scenografija: Željko Piškorić, kostimografija: Marina Sremac, muzika: Stefan Ćirić
Igraju: Emina Elor, Draginja Voganjac, Jugoslav Krajnov, Dušan Vukašinović, Ognjen Nikola Radulović, Aljoša Đidić i Ognjen Petković

fotograf: Denis Ruvić
 

 

… Tišmin roman temu traume Drugog svjetskog rata obrađuje posredno, kroz analizu pojedinačnih ljudskih postupaka i unutrašnjih dilema pojedinaca zahvaćenih ratom, a ne kroz sintetički prikaz ratnih zbivanja. Protagonisti radnje su nekoliko novosadskih porodica čijim je pojedinim članovima data ključna uloga, koje roman nehronološki prati od tridesetih do pedesetih godina prošlog vijeka. Tragične, stradalačke ljudske sudbine ispripovijedane su uglavnom iz perspektive sveznajućeg pripovijedača, na jednostavan, sažet, objektivistički način, kojim se ostvaruje tjeskobna, hladna i pesimistična atmosfera ovog antiratnog romana. Dramatizacija Borisa Liješevića i Fedora Šilija pojednostavljuje radnju romana, uklanjajući iz nje neke sporedne likove i njihove sudbine, ili ih redukujući na najosnovnije crte. U centru pažnje je Vera Kroner, djevojka iz bogate jevrejske porodice. Osvjetljava se njen odnos sa ocem Robertom i bratom Gerhardom, školskim vršnjacima (Milinkom Božićem i Sredojem Lazukićem), nastavnicom njemačkog jezika Anom Drentvenšek, i muškarcima koje bezuspješno pokušava da pridobije da joj pomognu u bijegu od nadolazeće katastrofe (mađarskim fašistom Miklošem Armanjijem koji preuzma radnju Kronerovih, i Verinim ujakom, njemačkim fašistom Lenardom Sepom). Istaknut je Verin osjećaj otuđenosti od sredine i gađenje koje je od djetinjstva, kao dijete Jevreja i Njemice, osjećala prema isticanju nacionalnih i vjerskih razlika među ljudima. Nakon oslobođenja iz „kuće radosti“ (logorskog bordela za nacističke vojnike), tijela i duha razorenog patnjama, i pokušaja integracije u socijalističko društvo sa imanentnim mu podjelama na oslobodioce i kolaboracioniste, Verin osjećaj nepripadanja i nesnalaženja pojačan je do granica neizdrživosti. Jedini srećni trenuci njenog života obilježeni su vremenom provedenim sa slučajno ponovo pronađenim Sredojem Lazukićem. Glumice i glumci igraju i naratore – pripovijedaju odlomke radnje, predstavljaju likove, najavljuju događaje itd., i likove, pri čemu fluidno i spretno izmijenjuju različite uloge. Emina Elor svedeno prikazuje suštinsku usamljenost Vere Kroner u svijetu koji se uporno i uvijek iznova dijeli na „naše“ i „druge“, njenu unutrašnju snagu i očajničku potrebu da preživi, te kasnije kajanje zbog tog preživljavanja kroz koje je postala puka ljudska olupina… Sa postupcima brehtovske stilizacije, kao što su prisustvo svih izvođača oko pozornice, ulazak glumaca iz publike i oblačenje kostima pred njom, paljenje svjetla i obraćanje publici, paralelno odvijanje radnji, stilizovane – plesom predstavljene scene mučenja i stradanja, i slično, prepliće se naturalistička emotivnost… Maja Mrđenović, Peripetija

03. SEMPER IDEM Narodno pozorište Sombor
prema romanu Đorđa Lebovića
Premijera: 23. novembar 2019.Režija: Gorčin Stojanović
Kostimograf: Lana Cvijanović, scenograf: Gorčin Stojanović, koreograf: Ista Stepanov
Igraju: Marko Marković, Saša Torlaković, Ivana V. Jovanović, Biljana Keskenović, Ninoslav Đorđević, Branislav Jerković, Srđan Aleksić, Vanja Nenadić, Danica Grubački, Milijana Makević, Dragana Šuša, Nemanja Bakić , Aleksandar Ristoski, Ervin Hadžimurtezić, Bogomir Đorđević, Pero Stojančević, David Tasić Daf, Olgica Nestorović, Predrag Grujić i Stefan Beronja

fotograf: Nađa Repman

… Nema sumnje da je Semper idem, kao delo čija se radnja delimično odvija u Somboru, između ostalog, i omaž gradu na severu Bačke, ali je u dramatizaciji i režiji Gorčina Stojanovića ništa manje prisutna i surovo precizna (i tačna) vivisekcija lokalnog mentaliteta i tamošnjeg pogleda na svet. Dakako i onog malograđanskog. No, nije malograđanština temeljna ideja od koje reditelj polazi i kojom se bavi u somborskoj predstavi. Neće to biti ni još dva elementa koji se na prvi pogled gledocu predstave nameću kao izuzetno bitni. Nije to, naime, ni sudbina Jevreja u vrtlogu Drugog svetskog rata – a upravo su predstavnici ovog naroda mahom glavni akteri Lebovićevog romana, baš kao što to neće biti ni dramatična predratna i ratna epizoda iz istorije Sombora. Videćemo da Stojanovića interesuje nežna, katkad veoma lirska a neretko izrazito surova Lebovićeva priča o odrastanju, kišovski intonirana ispovest o prvobitno rajskoj bašti u kojoj su rani jadi jednog dečaka, sticajem povesnih okolnsoti, prekriveni pepelom. A te su okolnosti nalik onima koje su odredile i životnu i književnu sudbinu Danila Kiša. Tragove upravo tog pepela prepoznajemo u somborskoj predstavi. To što se ispovest dečaka, glavnog junaka ove „fantastične hronike jednog detinjstva“, preselila iz prvog plana knjige u glavni tok somborske predstave ne znači da reditelj relativizuje dramatične i tragične okolnosti konkretne povesti. To, uostalom, nije činio ni Lebović, mada je u svojoj knjizi imao dovoljno prostora da detaljno prikazuje društvene i istorijske okolnosti u kojima se odvijao period njegovih ranih jada. Naime, postepena najava rata i predstojećeg pogroma nad jevrejskom zajednicom sve vreme visi u vazduhu i postepeno se nadvija nad životima i glavnih aktera predstave. Dakle, kao što je to slučaj kod Kiša, i Lebović u romanu, a samim tim i Stojanović u dramatizaciji, bira dečju vizuru na strašne događaje i sve tokove priče provlač kroz proces odrastanja i sazrevanja jednog dečaka. Na taj način se detinjim pogledom na stvarnost uspostavlja distanca u odnosu na užasne aspekte života… Aleksandar Milosavljević, Kritičarski karavan

04. SUMRAK BOGOVA Beogradsko dramsko pozorište

Ivor Martinić
Premijera: 1. oktobar 2019.

Režija:  Jagoš Marković
Adaptacija teksta, scenografija i izbor muzike: Jagoš Marković, kostimograf: Bojana Nikitović
Igraju: Milan Lane Gutović, Branka Katić /Branka Šelić, Isidora Simijonović, Vladan Milić, Pavle Pekić, Jovo Maksić, Milan Čučilović, Milica Zarić i Vanja Nenadić

fotograf: Dragana Udovičić

Priča pred nama je o strmoglavom usponu hitlerizma u Nemačkoj, o onoj ključnoj fazi u kojoj on prekonoć grabi svu vlast i moć i pravo na neograničeno nasilje u svoje šape. Tu prevratnu noć, iskristalisao je i predočio filmskim gledaocima kao umetničko delo, Lukino Viskonti u svom „Sumraku bogova“. Kao na anatomskom stolu, razjapio je, Viskonti, komunista i homoseksualac, ideološko-emocionalno tkivo osnovne ćelije kapitalističkog, parlamentarnodemokratskog društva – uglednu, moćnu porodicu veleposednika, i pokazao da se i ona u nacizmu rastače, ako ne pristane na bespogovornu saradnju s njim… Svega bespotrebnog, praznoukrasnog, van smisla teme, čemu je inače sklon, Marković se ovde odrekao, i temu ogolio u njenoj jednostavnosti i užasu, postigavši tako uz minimum sredstava maksimum efekta. I glumci su mu ovog puta izuzetno pribrani, koncentrisani na nekoliko gestova kojima će ispisati jasno šta tačno njihovi likovi osećaju, šta pritajeno misle, koliko strahuju i šta nameravaju… Beogradskodramski „Sumrak bogova“ pokazuje bogatu, visokoobrazovanu, kulturnu porodicu čiji se članovi, pod pritiskom hitlerizma, počinju da ponašaju kao pacovi u kaci. Na kraju ostaje samo najlukaviji, koji je preživeo hraneći se ostalima – narastao do neslućenih granica. Oni koji ne pristaju na štakorski život, ili su usmrćeni, ili su izgnanici, ako imaju sreće i novca da iz te zverske kace izbegnu… Dakle, kao što građani pristaju na saradnju sa nedemokratskim režimom, da bi zadržali privilegije, i nedemokratski režim pristaje na saradnju s kritikom, da bi zadržao moć, vlast i pravo na nekažnjeno nasilje. Bitno je da se ta kritika obavi na mestu koje režim poseduje. Takva kritika, perverzno je konjunkturna. Zlatko Paković, Vreme

05. ANA KARENJINA Ujvideki Sinhaz Novi Sad  
prema romanu Lava Nikolajeviča Tolstoja
Premijera: 29. oktobar 2019.

Režija: Dejan Projkovski
Koreograf: Olga Panga, muzika: Goran Trajkoski, scenograf: Valentin Svetozarev, kostimograf: Marija Pupučevska
Igraju: Marta Bereš, Atila Nemet, Arpad Mesaroš, Zoltan Širmer, Judit Laslo, Gabor Pongo, Blanka Dieneš, Agota Ferenc, Robert Ožvar, Livia Banka, Terezia Figura, Martin Bohocki i dr.

fotograf: Srđan Doroški

 
Sama dramatugija predstave dosledna je romanu, gde Projkovski izdvaja krucijalne scene, međutim ne radi prevelike intervencije na samom tekstu – dijalozi su većim delom preneti iz romana. Sama režija gotovo da je filmična, tempo smenjivanja scena je brz i možda je to razlog tome što je praćenje predstave bilo „pitko”. Ipak, Projkovski u adaptiranju za scenu spaja kostime iz epohe sa savermenim elementima, tako da u velikim grupnim scenama (na primer, u scenama bala) imamo plesne sekvence uz pratnju elektronske muzike. Čitava postavka predstavlja spoj klasičnih elemenata u scenografiji i kostimu, osavremenjenih u drugim aspektima (muzici i glumi) tako da dobijamo jednu „pop” Anu Karenjinu. …Izlišno je govoriti iznova o Ani Karenjinoj, koja gotovo da je već opšte mesto umetnosti uopšte – uvek će se postavljati pitanje staro koliko i sama književnost, o tome da li je ispravno slediti moral ili svoje srce. U režiji Dejana Projkovskog, Anini unutrašnji lomovi dovedeni su gotovo do krešenda vrlo intenzivnim glumačkim izvebama – ovde se, naravno, mora odati počast fantastičnoj Marti Bereš, koja je veoma živo iznela svaku Aninu emociju i istakla svoju dominantnu ulogu u predstavi. Sve glumačke izvedbe prožete su jakom strašću, tako da dobijamo utisak nesavladivosti emocije (pogotovo kada su u pitanju scene koje se odvijaju između Ane i Vronskog, koga igra Arpad Mesaroš). Uz ovako predstavljene sile srca koje deluju nasuprot konvencijama morala, koje predstavlja Karenjin Atile Nemeta, Ana nema izbora nego da sledi svoj samodestruktivni put. Moral priče je sažet u poslednjoj sceni, gde nam se Ana predstavlja sama na pruzi i kontemplira svoje izbore – „Gospode, oprosti mi za sve”. Potom joj je lice umrljano krvlju uz jezu ambijentalne muzike i viziju svih aktera koji su učestvovali u njenoj tragediji…
 Milica Amidžić, Hoću u pozorište

06. BURA Srpsko narodno pozorište Novi Sad
prema motivima drame Vilijama Šekspira
Premijera: 29. oktobar 2020.

Režija: Kokan Mladenović
Igraju: Radoje Čupić, Marko Šelić Marčelo, Jelena Lončar /Anđela Pećinar, Aleksandar Sarapa, Aleksandra Pleskonjić, Nenad Pećinar, Milovan Filipović, Milan Kovačević, Jugoslav Krajnov, Igor Pavlović i Dušan Vukašinović

Adaptacija: Kokan Mladenović i Svetislav Jovanov, tekst songova: Marko Šelić Marčelo, dramaturzi: Svetislav Jovanov i Nikolina Đukanović, scenski pokret: Andreja Kulešević, scenograf: Marija Kalabić, kostimograf: Marina Sremac, kompozitor: Rade Sklopić Rejd

fotograf: Srđan Đurić

…Znamo šta bi Šekspirova „Bura“ trebalo da predstavlja – neuspeh prosvetiteljstva da uzdigne čovečanstvo u realni komunizam. Ovaj najnoviji Prospero odaje drugačiji utisak. Nazovimo ga modernim: on je, prosto, vladar. Domaći, svetski, nije bitno. Nepatvoren proizvod moderne politike malih, pragmatičnih ljudi. Nije hteo da menja svoje podanike, nije hteo da im ponudi najbolji od svih mogućih oblika vlasti, samo je hteo da ga smatraju vladarem. I stoga nije uzvišen, samo je egoista. On ne priznaje promenu vlasti. On ne bi da menja ni sebe, ni svoj narod, ni svoje dželate. On bi samo da im se sveti, a ne da „režira moralitet“, kako izvornu Šekspirovu nameru vidi Jan Kot. Tako dobijamo Prospera koji se naglo odlučuje na konačan oproštaj, kao na skok u neprijatno hladnu vodu. Gledalac koji je do tog trenutka pratio radnju manje pažljivo mogao bi da pomisli i da je on na oproštaj nateran spletom okolnosti – hteo je da se sveti, do kraja, do krajnjih posledica, do krvi. Pucao je da ubije, ali nije pogodio pravu osobu. Čak i onog kojeg je upucao nije uspeo da ubije. Ispao je potpuno nesposoban. Kako da se iskupi? Možda samo prihvatanjem stanja stvari, odnosno kroz jedan oblik oproštaja. Međutim se Mladenovićevom Prosperu oproštaj već nametnuo, sa punom silom svojih razloga, pre konačnog oproštaja u finalu ove tragikomedije. U najmodernijem trenutku ove adaptacije, u trenutku kada odlučuje da poštedi i u službu uzme Trinkula i Silviju, neizbežne čankolize dvora i dvorskog društvenog uređenja, ovaj Prospero pokazuje da je nekako ipak sazreo do sagledavanja i prihvatanja čak i, po svom mišljenju o sebi, sebi najsuprotnijeg. Ako u službu uzmeš njih, kako ćemo se razlikovati od prošle garniture, pita ga Arijel. Već sam jednom izgubio presto zato što nisam razumeo svoj sopstveni narod, odgovara Prospero. Ova stvorenja imaju i tu neobičnu moć da sve što radimo predstave kao dobro. Tu je ono najmodernije što je ova bura do nas doduvala. Lako je oprostiti banalno zlo banalnih ljudi. Ali nije li nam Hana Arent već skrenula pažnju na banalnost zla, na te male, pragmatične činovnike koji su samo „radili svoj posao“ i za koje je sve loše bilo dnevna rutina, premeštanje kolona brojeva iz rubrike „utamničeni“ u rubriku „ugušeni“? … U nadi u oproštaj iscrpljuje se sva mudrost malih, pragmatičnih političara sadašnjice. Trinkulo i Silvija znaju – gde postoji dvor, postojaće i dvorska svita, postojaće mogućnost da se goji bez rada, samo zahvaljujući neprekidnom demonstriranju svoje odanosti vladaru. A kako se ta odanost najbolje predstavlja? Veličajući njegovu vlast kao najbolju ikad postalu i gušeći, bez zazora, sve što nije on. Mali, pragmatični ljudi obogotvoravaju režim. A svaki obogotvoren režim malih, pragmatičnih ljudi traži žrtve, traži pre svega ritualnu propast mrskog neprijatelja… Predrag Ivanović

07. RADNIČKA HRONIKA Narodno pozorište Subotica
Petar Mihajlović
Premijera: 16. oktobar 2019.Režija: Veljko Mićunović
Dramaturg: Slobodan Obradović, scenograf: Marija Kalabić, kostimograf: Marko Marosiuk, scenski pokret: Igor Greksa, muzičar: Geza Kučera
Igraju: Srđan Sekulić, Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović

… Apsurd radničkog štrajka, kome se do uništenja predaju radnici (nemaju imena, samo brojeve), Mićunović uopštava metodom, viđenim u srednjevekovnim misterijima – „Evrimen“ je svako, koga se to tiče. A tiče se svih sudionika toliko prizivanog kapitalizma, u kome je trebalo da svima bude bolje, i onima koji piju viski, i onima koji jedu klot pasulj. Kroz niz prizora (uzaludno , ponižavajuće ređanje zahteva radnika gazdi, iznošenje transparenata, od kojih je najbolniji u naslovu ovog teksta, ispovesti radnika, kojima je „novo doba“ razorilo porodični moral i odnose, kojima potrošačko društvo uništava sistem vrednosti i osećanja, štrajk glađu, sa globalnim zahtevima gladnih, završen zahtevom za konkretnu hranu, potresno horsko pevanje „Život je lep“, živa slika, koja podseća na „Slobodu na barikadama“ Ežena Delakroa, srušena potrebom da neko čuva decu, dok žena radi…) Apsurd za apsurdom, do suza. Ishodište ove koliko bolne, toliko i komične, u svom ponavljanju priče (od srednjevekovne torture , preko devetnaestovekovnog Delakroa, do današnjeg dana, u kome su mnogi stvarno gladni i očajni do sečenja prstiju i vešanja) je u večnom miru, u smrti, gde borba za vlast, koja se pokazuje kao nečija (svačija) borba za goli život i dostojanstvo prestaje, ostavljajući samo setu, neutralna sećanja, koja se, u repetitivnom nabrajanju godina i stradalih gubi u hladnoj statistici, koja uništava svaki idealizam, individualizam, pravdu, herojstvo… Zaista je težak zadatak biti individualan i različit u ulozi radničkog „evrimena“. A ovi glumci su baš to postigli. Da budu istinita siromašna deca, nevidljiva za kapitalistički svet. Dragana Bošković, Kritičarski karavan

08. DOGVIL Pozorište Kostolanji Dežo Subotica
Lars fon Trir / Kristijan Lolike / Vedrana Božinović
Premijera: 31. oktobar 2020.

Režija: Andraš Urban
Dramaturg: Vedrana Božinović
Igraju: Timea Filep, Andrea Verebeš, Gabor Mesaroš, Boris Kučov i David Buboš

fotografija: Edvard Molnar

 

Polazeći od filmskog remek-dela Larsa fon Trira “Dogvil” (2003), reditelj Andraš Urban gradi predstavu opčinjavajuće estetike i simbolike, magično maštovitu, iskrenu i autentičnu. Može se reći da ona donosi povratak na raniju fazu Andraševog rada, na vreme nastajanja “Sardinije” ili “Kišinjevske ruže” (2009-2010). Scensku poetiku određuje razorno jaka vizuelnost, razbuktala, pobesnela mašta koja ostavlja bez daha, prizori rođeni iz dubine imaginacije. Pored čudesnog stila, predstava je i na idejnom planu veoma inspirativna. Pripovest o Grejsinom dolasku u grad Dogvil pokreće pitanja o prirodi dobra i zla, ljubavi, strasti, nasilju i mržnji, kao i o obespokojavajućem položaju žene u patrijarhalnom svetu. A rasplet izazovno podstiče biblijske rasprave o osveti i oprostu, podsećajući na Mojsijeve reči: “Život za život, oko za oko, zub za zub…”… Predstava počinje prepoznatljivo urbanovski, snažnom ironijom, ovaj put usmerenom prema vremenu epidemije. Scena je u mraku, dok je publika indikativno osvetljena. Hladan, preteći, orvelovski bezličan glas nam putem zvučnika daje precizna uputstva o ponašanju u okolnostima širenja zaraze, neophodnosti opreza i sumnje u ljude koji nas okružuju. Strogo nam se nameće obaveza poslušnosti, što shvatamo kao meta-kritiku zloćudnosti (političkog) terora tokom vanrednog stanja (“Ako mislite da postoji neko ko predstavlja opasnost po opšte zdravlje, sada je vreme da ga uklonite iz publike”). Glas nas zatim hipnotički uvodi u tužnu priču o gradu Dogvil i njegovim stanovnicima, koja se prostire u formi pozorišta u pozorištu. Ona postavlja i važan problem borbe pozorišnih umetnika za opstanak.  Ipak, mržnja ne postoji bez ljubavi, kao što ni mrak ne ide bez svetla koje ga uvek (jednom) razgrće. Svet je sazdan na smenama suprotnosti, ili ciklusa života, na šta ukazuje i Urbanov mnogoznačan teatar, građen u sudarima brutalnosti i nežnosti. U tom smislu je reprezentativan predivan kraj predstave, kada scena ostaje prazna, bez ljudi, ali preplavljena tragovima ili ostacima života, zgnječenim jabukama, iskopanom zemljom, rasutim lišćem. Na toj gorko nam prepoznatljivoj, (post)apokaliptičnoj pozornici, ostao je samo pas-čovek, znak pale ljudskosti, stvor koji zavija puzeći četvoronoške. Ovaj moćno simboličan prizor odvija se pod gromoglasnim zvucima Vivaldijevog ciklusa  “Četiri godišnja doba”, upečatljivim muzičkim lajtmotivom cele predstave, takođe važnim u pogledu isticanja ideje smene tokova, odnosno doba. Na opustelu scenu lagano počinje da pada sneg, izazivajući osećanje nežnosti i veru u novi svet koji će se (uskoro) roditi. Ana Tasić, Politika

09. TRAVNIČKA HRONIKA Srpsko narodno pozorište Novi Sad i NP Sombor
prema romanu Ive Andrića
Premijera: 12. oktobar 2019.Režija: Nikita Milivojević
Dramatizacija: Nikita Milivojević, kompozitor: Dimitris Kamaratos, scenski pokret: Amalija Benet, scenografija: Nikita Milivojević i Željko Piškorić, kostimografija: Marina Sremac
Igraju: Jugoslav Krajnov, Tijana Marković, Branislav Jerković, Marija Medenica, Marko Marković, Ivan Đurić, Aleksandar Gajin, Dušan Jakišić, Nebojša Savić, Miroslav Fabri, Dušan Vukašinović, Ninoslav Đorđević, Zoran Karajić, Marko Savković, Vladimir Milojević i Sonja Isailović

fotografija: Aleksandar Ramadanović

 

Neke od najlepših stranica ispisanih na srpskom jeziku nalaze se u romanu Travnička hronika: … „Jer, zašto da moja misao, dobra i prava, vredi manje od iste takve misli koja se rađa u Rimu ili Parizu? Stoga što se rodila u ovoj dumači koja se zove Travnik? I zar je mogućno da se ta misao nikako ne beleži, nigde ne knjiži?“ Nosio sam ovu Andrićevu misao bezbroj puta na sve strane sveta kao neki svoj lični prtljag. Travnička hronika je za mene kao ona sveća u romanu, što gori danju i noću na turbetu Abdulah paše: … „ono malo svetla, da osvetli sav mrak koji se vekovima nakupio oko nas.“ To je ona ista sveća koju nosi i junak Tarkovskog kroz prazan bazen. Tom svećom, u mraku, počinje i naša predstava. Nikita Milivojević, reč reditelja
10. MAMU MU JEBEM KO JE PRVI POČEO Jugoslovensko dramsko pozorište
Dejan Dukovski
Premijera: 27. januar 2020.Režija: Slobodan Unkovski
Dramaturg: Jelena Mijović, scenograf: Nikola Haralampiev Toromanov, kostimograf: Lana Cvijanović
Igraju: Igraju: Miki Manojlović, Branislav Lečić, Mirjana Karanović, Jasna Đuričić, Jovana Belović, Peđa Marjanović, Ana Rudakijević, Miloš Lazić, Miloš Lučić i Nina Perišić

fotografija: Nenad Petrović

Komad koji je posredi, komad je „o raspadu mojih ličnih vrednosti“, veli autor. Dakle, nije tu reč o tome ko je prvi počeo da rastače Jugoslaviju i zapodeva ratove u njoj, nego o tome kako je uopšte počelo sa ovakvim svetom u kojem frapantni tehnološki i naučni napredak samo proširuje opseg razaranja i u društvene tragedije uvlači sve veći i veći broj nedužnih ljudi na svim stranama sveta, pa tako i u Jugoslaviji, sa njenim Srebrenicama, Prijedorima, Višegradima, Ahmićima, Kazanima…Inspirisan ikoničnim dramskim situacijama i njihovim akterima, od Šekspirovih u „Hamletu“ i „Ričardu Trećem“ do Geteovih, Čehovljevih, Vedekindovih i Beketovih, Dukovski, u jednom dahu, sedam scena u nizu posvećuje po jednoj od sedam vrhunskih vrlina, uglavnom u formi dijalogâ dve persone, kojima se ište ljubav, a nalazi smrt u nasilju. Komad je to zadahnut nihilizmom i cinizmom od učkura do bijela grla. Od te vrteške vrlina, kad ona napravi pun krug, Dukovski, u to vreme vrlo mlad, video je vrtešku sedam smrtnih grehova. Ophrvan potiskujućim razočaranjem zbog toga što društva ne uče iz sopstvenog tragičnog iskustva, autor, dok su mu se raspadale lične vrednosti, nije mogao doći do hladnog, zrelog analitičkog uvida da se društvene tragedije obnavljaju jer nekoj interesnoj grupi donose vanserijsku dobit i vanserijski užitak. No, njegov je krik mladalački autentičan i danas kao i pre četvrt veka, kad je komad napisan… Jedna krajnje opora, potresnoprotestna drama ozlojeđenih, povređenih ljudi, predstavljena je kao igra dokonih, koja je sama sebi svrha, a njen mladalački urlik, pun krvi iz rana, prepevan je u tepanju kao dijetalni uzdah: nema krikova, nema bola, nema opalog perja sa anđeoskih krila, nema ričućeg neba nad paklom na zemlji, ničeg nema za čim ova drama vapi i zbog čega je napisana, a sve što je tu predočeno – ono je što njoj ne treba ni za lulu duvana: samozaljubljena, taktična gluma glumaca i blazirani pogled karijerne premijerne publike. Nikad do sada ovako vešti glumci nisu ovako perfektno mlatili praznu slamu. Zlatko Paković, Vreme

TOP 10 najboljih predstava za 2019-2020 pozorišnu sezonu – SRBIJA (oktobar 2019. – decembar 2020.)

01. ČITAČ (2020) Beogradsko dramsko pozorište
02. UPOTREBA ČOVEKA (2020)
, Novi Tvrđava teatar, Ujvideki Sinhaz Novi Sad, Grad teatar Budva i East West centar Sarajevo
03. SEMPER IDEM (2019/II)
, NP Sombor
04. SUMRAK BOGOVA (2019/II)
, Beogradsko dramsko pozorište
05. ANA KARENJINA (2019/II)
, Ujvideki Sinhaz Novi Sad  
06. BURA (2020)
, SNP Novi Sad
07. RADNIČKA HRONIKA 
(2019/II), NP Subotica
08. DOGVIL (2020)
, Pozorište Kostolanji Deže Subotica
09. TRAVNIČKA HRONIKA
 (2019/II), SNP Novi Sad
10. MAMU MU JEBEM KO JE PRVI POČEO
 (2020), Jugoslovensko dramsko pozorište  

Linkovi pozorišta:

Beogradsko dramsko pozorište 
Ujvideki Sinhaz / Novosadsko pozorište
Srpsko narodno pozorište Novi Sad
Narodno pozorište Subotica
Pozorište Kostolanji Dežo
Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd

Marko Radojičić http://bgedtculture.blogspot.rs/
Rođen u Čačku 1982. godine. Inženjer telekomunikacionog saobraćaja. Ljubitelj i pratilac kulturnih dešavanja. Pokrenuo blog o kulturi, Belgrade Edt Culture, u cilju njene popularizacije. Svojim pisanjem želi da promoviše književnost, pozorište, film, izložbe, muziku i igru. Živi i radi u Beogradu. Član UNS-a i međunarodnog udruženja novinara (International Federation of Journalists)